Навигација

Јелена Ј. Димитријевић

СупругJован Димитријевић
Друга именаYéléna Y. Dimitriyévitch
Датум рођења 27. март 1862.
Датум смрти 22. април 1945.
Часописи
Везе

Лична ситуација

1862. Рођена у Крушевцу, у породици трговца Николе Миљковића и мајке Стаменке, кћерке кнеза Милојка из Алексинца. Јелениној мајци, Стаменки Кнез-Милојковић, тада је 46 година, а Јелена јој је десето дете.

1872 (око) Јелена прелази у Алексинац, у кућу најстаријег полубрата, Николе Петровића. Петровић је био имућни трговац без сопствене породице, те ускоро по смрти Николе Миљковића, у његов дом прелазе и Јеленина мајка остала браћа и сестре. Заједно са братом од ујака, Добросавом Кнез-Милојковићем, Јелена почиње самостално да учи стране језике. Због повреде ока, ограничавају јој читање и учење, али она кришом чита књиге из братовљеве, за то време, „доста велике”, библиотеке.

1881. Удаје се 15. фебруара за Јована Димитријевића, артиљеријског потпоручника, и прелази у Ниш, где ће, уз повременe прекиде, остати 17 година. То је преломни тренутак у њеном животу. Прелазак у веће место и брак са Димитријевићем у чијем „момачком стану, сав намештај и све покућство беху књиге, које је отплаћивао и после женидбе...” , значили су отварање нових хоризоната. За разлику од братовљевог дома, овде је могла да чита отворено и колико је желела.

1898. Прелази са мужем у Београд, где ће остати до краја живота.

19121913. Била је болничарка у Балканским ратовима

1914. Први светски рат је затиче у Немачкој. У земљу се враћа преко Швајцарске, Италије и Грчке.

1915. Јован Димитријевић гине на фронту

1919. Путује у Француску и Шпанију, а у септембру из Енглеске одлази у Америку.

1920. Борави у Америци до краја године.

1926. Путује на Исток, у Египат, Палестину, Сирију, Либан. Обилази Александрију, Каиро, Мемфис, Луксор, Долину Краљева; Свету Земљу, одлази на Христов гроб, Јерусалим, Дамаск, Бејрут, Хаифу... У Египту се сусреће са чувеном феминисткињом Ходом Ханем Шарауи-Пашом, председницом Савеза египатских феминиста. Сусрету је посвећено једно поглавље у њеном путопису Седам мора и три океана, које завршава констатацијом: „Да сам отишла из Египта, а да нисам имала срећу и част да видим Госпођу Шарауи-Пашиницу, било би ми исто тако као да сам отишла из Шпаније а да нисам видела Алхамбру.”

1927. Путује из Египта у Бомбај. У Индији се на кратко среће са Тагором. Даље путује у Јапан, Кину, на Цејлон... 

1934. У августу јој је опљачкана кућа, лопови су однели не само новац, већ и много предмета од вредности. Јелену је овај догађај дубоко погодио, а нарочито је имала зазор од тога да се о крађи пише у новинама.

1945. Умире 22. априла у Београду. У рукопису остају аутобиографски роман Мелпомена, записи о Грчкој, Под небом вечно плавим, поезија, неколико приповедака и белешке. Три рукописне збирке из њене заоставштине јесу рана Старински гласови, Сунцу за сунце и збирка из тридесетих година, написана у Паризу, на француском Au soleil couchant.

Место рођењаКрушевац
Место боравкаСрбија
Место смртиБеоград
Националностсрпска
Матерњи језиксрпски
Брачни статусудовица
Број деце0
Социјална класавиша класа
Образовањесамоука
Религијаправославље

Професионална ситуација

1878. Написала прву песму, под насловом „Девојко”.

1881. Постаје најмлађа управна чланица Подружине женског друштва у Нишу.

Поред европских језика које је већ почела да учи (научиће немачки, француски, енглески, руски, грчки и, вероватно, италијански), oд муфтије Ибрахим ефендије учи и турски, и то не само језик, већ и турске обичаје. Захваљујући муслиманским женама из суседства, које поштују њено образовање, улази у хареме и њихов живот упознаје у простору који је женама друге вере готово недоступан. То је почетак њеног интересовања за живот муслиманки, због ког ће путовати у Скопље, Солун, Цариград и даље на исток.

1892. Објављује песму „Баба Краса: У мој змеан и с`г” у божићном броју београдског листа Видело. Сама ауторка назвала је песму „приповетком у стиху”. Песма је позната по томе што представљa први случај да је једна песникиња употребила дијалекат, у овом случају нишки.  Песма на духовит начин даје слику живота у Нишу, а мотивски наговештава и новелу Ђул Марикина прикажња.

1894. У Нишу објављује прву збирку поезије, Песме I (Јеленине песме). Почињу нагађања о ауторки, међу којима су и та да је у питању Туркиња која је одбегла из харема и покрстила се. Једна од песама из ове збирке, „Сунце јарко”, из циклуса „Севдији од Севдије”, стекла је велику популарност у народу као песма за певање. Музички је записана према певању српских рањеника на Битољском фронту.

1895. У Босанској вили излази приказ поезије Ј. Димитријевић, под насловом Јеленине песме, из пера књижевних критичарки Косаре Цветковић (1868-1953) и Христине Ристићеве (1867–1938).

Павле Поповић објављује у Српском прегледу текст „Песме Ј. Јов. Д.”, у коме, између осталог, каже да овим песмама треба дати „нарочити значај” због њиховог квалитета.

1897. Писма из Ниша о харемима објављена у Београду.

1908. У писму пријатељици Лујзи Ст. Јакшић, од 2. августа 1908, објашњава разлоге свог пута у Солун, из чега се наслућују и елементи будућег романа Нове: „Ја пођох онамо с много радости и радозналости: видећу оне које сам волела и од којих сам вољена, дознаћу како им је кад су развијене, црвене ли старотуркиње од стида, мећу ли по нагону махраму на главу, умеју ли да иду с људима и радују ли се нове, да ли је у Солуну било за све њих шешира или су неке гологлаве.”

1912. Роман Нове објављен у Београду, издање и награда Српске књижевне задруге. Роман говори о животу турских жена у Солуну, у тренутку уочи дубоких друштвених промена. Разапете између традиционалних улога и васпитања по западној «моди», младе Туркиње постају свесне ограничења која их сусрећу на сваком кораку у животу. Покушавајући да остваре своје, често сасвим нејасне, снове, оне углавном страдају у судару старог и новог, источног и западног, традиционалног и модерног. Строге поделе и јасни прописи који потичу из традиционалног друштва, стварају слојевиту слику стварности представљену у овом роману. Поред антрополошки занимљивих слика живота у харему (женски део куће), свадбених и других обичаја, роман Јелене Димитријевић кроз судбине различитих женских ликова даје и ширу слику историјског тренутка у ком се један свет дубоко преображава.

1928. На иницијативу Удружења југословенско-руских студената, у Београду је 30. децембра прослављена тридесетпетогодишњица њеног рада. Свечаност је одржана у „великој универзитетској дворани”, а говориле су професорке Даринка Стојановић (1892–1971) и Јелена Лазаревић (1877–1947). Присуствовао је краљев изасланик, министар просвете, Милан Грол. Прочитана је и честитка књижевног историчара Павла Поповића, тада проректора универзитета, који је Јеленину каријеру пратио од самог почетка. У писму се, између осталог, наводи да је он препоручио Српској књижевној задрузи роман Нове за објављивање. 

Као посебно признање, по њој су назване улице у Нишу и Алексинцу.

У часопису Жена и свет објављен текст Анђе Бунушевац, „Г-ђа Јелена Димитријевић, позната књижевница и прва наша жена која је ишла на пут око света”.

Хронологију и библиографију направила и ауторку уредила: Биљана Дојчиновић

Професијапесникиња, aуторка текстова за часописе, aуторка путописа и aуторка прозе/романа
Језици на којима је писаласрпски
Финансијски аспектистипендија/издржавање/пензија
Чланствадруго

Радови

Монографије

Чланци и други саставни делови

Некњижна грађа

Преводи

Рецепција

Рецепција током живота ауторке

Рецепција након њене смрти

Читала је

    * Наведене су само ауторке из базе