Јелена Ј. Димитријевић

1878. Написала прву песму, под насловом „Девојко”.

1881. Постаје најмлађа управна чланица Подружине женског друштва у Нишу.

Поред европских језика које је већ почела да учи (научиће немачки, француски, енглески, руски, грчки и, вероватно, италијански), oд муфтије Ибрахим ефендије учи и турски, и то не само језик, већ и турске обичаје. Захваљујући муслиманским женама из суседства, које поштују њено образовање, улази у хареме и њихов живот упознаје у простору који је женама друге вере готово недоступан. То је почетак њеног интересовања за живот муслиманки, због ког ће путовати у Скопље, Солун, Цариград и даље на исток.

1892. Објављује песму „Баба Краса: У мој змеан и с`г” у божићном броју београдског листа Видело. Сама ауторка назвала је песму „приповетком у стиху”. Песма је позната по томе што представљa први случај да је једна песникиња употребила дијалекат, у овом случају нишки.  Песма на духовит начин даје слику живота у Нишу, а мотивски наговештава и новелу Ђул Марикина прикажња.

1894. У Нишу објављује прву збирку поезије, Песме I (Јеленине песме). Почињу нагађања о ауторки, међу којима су и та да је у питању Туркиња која је одбегла из харема и покрстила се. Једна од песама из ове збирке, „Сунце јарко”, из циклуса „Севдији од Севдије”, стекла је велику популарност у народу као песма за певање. Музички је записана према певању српских рањеника на Битољском фронту.

1895. У Босанској вили излази приказ поезије Ј. Димитријевић, под насловом Јеленине песме, из пера књижевних критичарки Косаре Цветковић (1868-1953) и Христине Ристићеве (1867–1938).

Павле Поповић објављује у Српском прегледу текст „Песме Ј. Јов. Д.”, у коме, између осталог, каже да овим песмама треба дати „нарочити значај” због њиховог квалитета.

1897. Писма из Ниша о харемима објављена у Београду.

1908. У писму пријатељици Лујзи Ст. Јакшић, од 2. августа 1908, објашњава разлоге свог пута у Солун, из чега се наслућују и елементи будућег романа Нове: „Ја пођох онамо с много радости и радозналости: видећу оне које сам волела и од којих сам вољена, дознаћу како им је кад су развијене, црвене ли старотуркиње од стида, мећу ли по нагону махраму на главу, умеју ли да иду с људима и радују ли се нове, да ли је у Солуну било за све њих шешира или су неке гологлаве.”

1912. Роман Нове објављен у Београду, издање и награда Српске књижевне задруге. Роман говори о животу турских жена у Солуну, у тренутку уочи дубоких друштвених промена. Разапете између традиционалних улога и васпитања по западној «моди», младе Туркиње постају свесне ограничења која их сусрећу на сваком кораку у животу. Покушавајући да остваре своје, често сасвим нејасне, снове, оне углавном страдају у судару старог и новог, источног и западног, традиционалног и модерног. Строге поделе и јасни прописи који потичу из традиционалног друштва, стварају слојевиту слику стварности представљену у овом роману. Поред антрополошки занимљивих слика живота у харему (женски део куће), свадбених и других обичаја, роман Јелене Димитријевић кроз судбине различитих женских ликова даје и ширу слику историјског тренутка у ком се један свет дубоко преображава.

1928. На иницијативу Удружења југословенско-руских студената, у Београду је 30. децембра прослављена тридесетпетогодишњица њеног рада. Свечаност је одржана у „великој универзитетској дворани”, а говориле су професорке Даринка Стојановић (1892–1971) и Јелена Лазаревић (1877–1947). Присуствовао је краљев изасланик, министар просвете, Милан Грол. Прочитана је и честитка књижевног историчара Павла Поповића, тада проректора универзитета, који је Јеленину каријеру пратио од самог почетка. У писму се, између осталог, наводи да је он препоручио Српској књижевној задрузи роман Нове за објављивање. 

Као посебно признање, по њој су назване улице у Нишу и Алексинцу.

У часопису Жена и свет објављен текст Анђе Бунушевац, „Г-ђа Јелена Димитријевић, позната књижевница и прва наша жена која је ишла на пут око света”.

Хронологију и библиографију направила и ауторку уредила: Биљана Дојчиновић