Навигација

Љубица Аврамовић Луковић

1858–1915.
/uploads/attachment/author/172/106_%D0%89%D1%83%D0%B1%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%9B%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B.jpg
ПсеудонимиEtincelle
СупругСтеван Луковић
Датум рођења1858.
Датум смрти 11. фебруар 1915.

Лична ситуација

Ћерка Јефтимија Аврамовића, филолога, професора и почасног члана Српског ученог друштва. Брат јој је био Сима Аврамовић, политичар и књижевник. Две сестре: Милица и Олга. Била је ученица Више женске школе у Београду.

Године 1877. удала се за Стевана Луковића, официра и почасног генерала Дринске дивизијске области. Нису имали деце.

1875. ступа у новоосновано Београдско женско друштво које током 1876-78. оснива болницу, а Љубица помаже Војном санитету, сарађује са Црвеним крстом, учествује у часопису Домаћица.

Почетком Првог светског рата спалила је архиву друштва и преселила се у Ниш. На једном од  задатака испоруке помоћи од стране домаћих и страних пријатеља Кола у Ваљево у јануару 1915. добила је пегави тифус, који ју је недуго потом однео. 29. јануара 1915. године написала је своје последње писмо пријатељици Делфи Иванић, подвлачећи: „На путу смо остале дванаест дана, намучиле смо се много, али волим што смо отишле и тој нашој великој беди мало помогле. Учиниле смо нашу дужност, како смо знале и могле!”

Умрла је 11.2.1915. у Нишу.

22.2.1925. постхумно је одликована медаљом „Флоренс Најтингејл” на свечаној академији Кола српских сестара.

 

 

Место рођењаПанчево
Место боравкаСрбија
Место смртиНиш
Националностсрпска
Матерњи језиксрпски
Брачни статусудата
Број деце0
Образовањепохађала школу

Професионална ситуација

Учитељица, преводитељка, болничарка.

Потпредседница и главни контролор патриотско-хуманитарног друштва „Кнегиња Љубица” основаног 1899.

Објављивала у часописима Домаћица  и Босанска вила углавном под псеудонимом Etincelle.

1905. године постаје председница Кола српских сестара (на тој функцији биће до 1915) и учествује у идеји покретања годишњег календара Вардар 1906. године. Њен хуманитарно-патриотски рад састојао се у прикупљању помоћи за Србе у Македонији, помагању школама и центрима духовности, повезивању са српским културним друштвима у Босни и Херцеговини, Хрватској и Далмацији.

Са Делфом Иванић извојевала је код председника Санитета при Војном министарству отварање Четврте резервне болнице на Врачару, где се старала о рањеницима у Првом балканском рату, истовремено оснивајући све више свратишта са топлом храном за војнике дуж главних железничких саобраћајница.

Извори: Татјана Лош, "Живот Љубице Луковић проткан хуманошћу и родољубљем", фељтон „Знамените Српкиње“ у  додатку Вечерњих Новости, 23.6.2015, стр. 20.

Мандић В. Хероине са светским одличјем: казивања о нашим добитницама медаље ”Флоренс Најтингејл”. Прво издање. Ниш: Просвета. 1998.

Маја Савић Секулић, "Од београдске госпођице до (не)заборављеног јунака – Љубица Луковић", Универзитет у Новом Саду, Медицински факултет, фебруар 2013,  <https://web.archive.org/web/20160821231756/http://www.rastko.rs/rastko/delo/15155>

Професијахуманитарна радница, преводитељка са француског, болничарка и учитељица/наставница/гувернанта
Језици на којима је писаласрпски
Чланстваредакцијских одбора и друго

Рецепција

Рецепција након њене смрти