Navigacija

Ljubica Avramović Luković

1858–1915.
/uploads/attachment/author/172/106_%D0%89%D1%83%D0%B1%D0%B8%D1%86%D0%B0_%D0%9B%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B.jpg
Pseudonimi Etincelle
Suprug Stevan Luković
Datum rođenja 1858.
Datum smrti 11. februar 1915.

Lična situacija

Ćerka Jeftimija Avramovića, filologa, profesora i počasnog člana Srpskog učenog društva. Brat joj je bio Sima Avramović, političar i književnik. Dve sestre: Milica i Olga. Bila je učenica Više ženske škole u Beogradu.

Godine 1877. udala se za Stevana Lukovića, oficira i počasnog generala Drinske divizijske oblasti. Nisu imali dece.

1875. stupa u novoosnovano Beogradsko žensko društvo koje tokom 1876-78. osniva bolnicu, a Ljubica pomaže Vojnom sanitetu, sarađuje sa Crvenim krstom, učestvuje u časopisu Domaćica.

Početkom Prvog svetskog rata spalila je arhivu društva i preselila se u Niš. Na jednom od  zadataka isporuke pomoći od strane domaćih i stranih prijatelja Kola u Valjevo u januaru 1915. dobila je pegavi tifus, koji ju je nedugo potom odneo. 29. januara 1915. godine napisala je svoje poslednje pismo prijateljici Delfi Ivanić, podvlačeći: „Na putu smo ostale dvanaest dana, namučile smo se mnogo, ali volim što smo otišle i toj našoj velikoj bedi malo pomogle. Učinile smo našu dužnost, kako smo znale i mogle!”

Umrla je 11.2.1915. u Nišu.

22.2.1925. posthumno je odlikovana medaljom „Florens Najtingejl” na svečanoj akademiji Kola srpskih sestara.

 

 

Mesto rođenja Pančevo
Mesto boravka Srbija
Mesto smrti Niš
Nacionalnost srpska
Maternji jezik srpski
Bračni status udata
Broj dece 0
Obrazovanje pohađala školu

Profesionalna situacija

Učiteljica, prevoditeljka, bolničarka.

Potpredsednica i glavni kontrolor patriotsko-humanitarnog društva „Kneginja Ljubica” osnovanog 1899.

Objavljivala u časopisima Domaćica  i Bosanska vila uglavnom pod pseudonimom Etincelle.

1905. godine postaje predsednica Kola srpskih sestara (na toj funkciji biće do 1915) i učestvuje u ideji pokretanja godišnjeg kalendara Vardar 1906. godine. Njen humanitarno-patriotski rad sastojao se u prikupljanju pomoći za Srbe u Makedoniji, pomaganju školama i centrima duhovnosti, povezivanju sa srpskim kulturnim društvima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Dalmaciji.

Sa Delfom Ivanić izvojevala je kod predsednika Saniteta pri Vojnom ministarstvu otvaranje Četvrte rezervne bolnice na Vračaru, gde se starala o ranjenicima u Prvom balkanskom ratu, istovremeno osnivajući sve više svratišta sa toplom hranom za vojnike duž glavnih železničkih saobraćajnica.

Izvori: Tatjana Loš, "Život Ljubice Luković protkan humanošću i rodoljubljem", feljton „Znamenite Srpkinje“ u  dodatku Večernjih Novosti, 23.6.2015, str. 20.

Mandić V. Heroine sa svetskim odličjem: kazivanja o našim dobitnicama medalje ”Florens Najtingejl”. Prvo izdanje. Niš: Prosveta. 1998.

Maja Savić Sekulić, "Od beogradske gospođice do (ne)zaboravljenog junaka – Ljubica Luković", Univerzitet u Novom Sadu, Medicinski fakultet, februar 2013,  <https://web.archive.org/web/20160821231756/http://www.rastko.rs/rastko/delo/15155>

Profesija humanitarna radnica, prevoditeljka sa francuskog, bolničarka i učiteljica/nastavnica/guvernanta
Jezici na kojima je pisala srpski
Članstva redakcijskih odbora i drugo

Recepcija

Recepcija nakon njene smrti