Jelena J. Dimitrijević

1878. Napisala prvu pesmu, pod naslovom „Devojko”.

1881. Postaje najmlađa upravna članica Podružine ženskog društva u Nišu.

Pored evropskih jezika koje je već počela da uči (naučiće nemački, francuski, engleski, ruski, grčki i, verovatno, italijanski), od muftije Ibrahim efendije uči i turski, i to ne samo jezik, već i turske običaje. Zahvaljujući muslimanskim ženama iz susedstva, koje poštuju njeno obrazovanje, ulazi u hareme i njihov život upoznaje u prostoru koji je ženama druge vere gotovo nedostupan. To je početak njenog interesovanja za život muslimanki, zbog kog će putovati u Skoplje, Solun, Carigrad i dalje na istok.

1892. Objavljuje pesmu „Baba Krasa: U moj zmean i s`g” u božićnom broju beogradskog lista Videlo. Sama autorka nazvala je pesmu „pripovetkom u stihu”. Pesma je poznata po tome što predstavlja prvi slučaj da je jedna pesnikinja upotrebila dijalekat, u ovom slučaju niški.  Pesma na duhovit način daje sliku života u Nišu, a motivski nagoveštava i novelu Đul Marikina prikažnja.

1894. U Nišu objavljuje prvu zbirku poezije, Pesme I (Jelenine pesme). Počinju nagađanja o autorki, među kojima su i ta da je u pitanju Turkinja koja je odbegla iz harema i pokrstila se. Jedna od pesama iz ove zbirke, „Sunce jarko”, iz ciklusa „Sevdiji od Sevdije”, stekla je veliku popularnost u narodu kao pesma za pevanje. Muzički je zapisana prema pevanju srpskih ranjenika na Bitoljskom frontu.

1895. U Bosanskoj vili izlazi prikaz poezije J. Dimitrijević, pod naslovom Jelenine pesme, iz pera književnih kritičarki Kosare Cvetković (1868-1953) i Hristine Ristićeve (1867–1938).

Pavle Popović objavljuje u Srpskom pregledu tekst „Pesme J. Jov. D.”, u kome, između ostalog, kaže da ovim pesmama treba dati „naročiti značaj” zbog njihovog kvaliteta.

1897. Pisma iz Niša o haremima objavljena u Beogradu.

1908. U pismu prijateljici Lujzi St. Jakšić, od 2. avgusta 1908, objašnjava razloge svog puta u Solun, iz čega se naslućuju i elementi budućeg romana Nove: „Ja pođoh onamo s mnogo radosti i radoznalosti: videću one koje sam volela i od kojih sam voljena, doznaću kako im je kad su razvijene, crvene li staroturkinje od stida, meću li po nagonu mahramu na glavu, umeju li da idu s ljudima i raduju li se nove, da li je u Solunu bilo za sve njih šešira ili su neke gologlave.”

1912. Roman Nove objavljen u Beogradu, izdanje i nagrada Srpske književne zadruge. Roman govori o životu turskih žena u Solunu, u trenutku uoči dubokih društvenih promena. Razapete između tradicionalnih uloga i vaspitanja po zapadnoj «modi», mlade Turkinje postaju svesne ograničenja koja ih susreću na svakom koraku u životu. Pokušavajući da ostvare svoje, često sasvim nejasne, snove, one uglavnom stradaju u sudaru starog i novog, istočnog i zapadnog, tradicionalnog i modernog. Stroge podele i jasni propisi koji potiču iz tradicionalnog društva, stvaraju slojevitu sliku stvarnosti predstavljenu u ovom romanu. Pored antropološki zanimljivih slika života u haremu (ženski deo kuće), svadbenih i drugih običaja, roman Jelene Dimitrijević kroz sudbine različitih ženskih likova daje i širu sliku istorijskog trenutka u kom se jedan svet duboko preobražava.

1928. Na inicijativu Udruženja jugoslovensko-ruskih studenata, u Beogradu je 30. decembra proslavljena tridesetpetogodišnjica njenog rada. Svečanost je održana u „velikoj univerzitetskoj dvorani”, a govorile su profesorke Darinka Stojanović (1892–1971) i Jelena Lazarević (1877–1947). Prisustvovao je kraljev izaslanik, ministar prosvete, Milan Grol. Pročitana je i čestitka književnog istoričara Pavla Popovića, tada prorektora univerziteta, koji je Jeleninu karijeru pratio od samog početka. U pismu se, između ostalog, navodi da je on preporučio Srpskoj književnoj zadruzi roman Nove za objavljivanje. 

Kao posebno priznanje, po njoj su nazvane ulice u Nišu i Aleksincu.

U časopisu Žena i svet objavljen tekst Anđe Bunuševac, „G-đa Jelena Dimitrijević, poznata književnica i prva naša žena koja je išla na put oko sveta”.

Hronologiju i bibliografiju napravila i autorku uredila: Biljana Dojčinović