Navigacija

Jelena J. Dimitrijević

Suprug Jovan Dimitrijević
Druga imena Yéléna Y. Dimitriyévitch
Datum rođenja 27. mart 1862.
Datum smrti 22. april 1945.
Časopisi
Veze

Personal Situation Sr Lat

1862. Rođena u Kruševcu, u porodici trgovca Nikole Miljkovića i majke Stamenke, kćerke kneza Milojka iz Aleksinca. Jeleninoj majci, Stamenki Knez-Milojković, tada je 46 godina, a Jelena joj je deseto dete.

1872 (oko) Jelena prelazi u Aleksinac, u kuću najstarijeg polubrata, Nikole Petrovića. Petrović je bio imućni trgovac bez sopstvene porodice, te uskoro po smrti Nikole Miljkovića, u njegov dom prelaze i Jelenina majka ostala braća i sestre. Zajedno sa bratom od ujaka, Dobrosavom Knez-Milojkovićem, Jelena počinje samostalno da uči strane jezike. Zbog povrede oka, ograničavaju joj čitanje i učenje, ali ona krišom čita knjige iz bratovljeve, za to vreme, „dosta velike”, biblioteke.

1881. Udaje se 15. februara za Jovana Dimitrijevića, artiljerijskog potporučnika, i prelazi u Niš, gde će, uz povremene prekide, ostati 17 godina. To je prelomni trenutak u njenom životu. Prelazak u veće mesto i brak sa Dimitrijevićem u čijem „momačkom stanu, sav nameštaj i sve pokućstvo behu knjige, koje je otplaćivao i posle ženidbe...” , značili su otvaranje novih horizonata. Za razliku od bratovljevog doma, ovde je mogla da čita otvoreno i koliko je želela.

1898. Prelazi sa mužem u Beograd, gde će ostati do kraja života.

19121913. Bila je bolničarka u Balkanskim ratovima

1914. Prvi svetski rat je zatiče u Nemačkoj. U zemlju se vraća preko Švajcarske, Italije i Grčke.

1915. Jovan Dimitrijević gine na frontu

1919. Putuje u Francusku i Španiju, a u septembru iz Engleske odlazi u Ameriku.

1920. Boravi u Americi do kraja godine.

1926. Putuje na Istok, u Egipat, Palestinu, Siriju, Liban. Obilazi Aleksandriju, Kairo, Memfis, Luksor, Dolinu Kraljeva; Svetu Zemlju, odlazi na Hristov grob, Jerusalim, Damask, Bejrut, Haifu... U Egiptu se susreće sa čuvenom feministkinjom Hodom Hanem Šaraui-Pašom, predsednicom Saveza egipatskih feminista. Susretu je posvećeno jedno poglavlje u njenom putopisu Sedam mora i tri okeana, koje završava konstatacijom: „Da sam otišla iz Egipta, a da nisam imala sreću i čast da vidim Gospođu Šaraui-Pašinicu, bilo bi mi isto tako kao da sam otišla iz Španije a da nisam videla Alhambru.”

1927. Putuje iz Egipta u Bombaj. U Indiji se na kratko sreće sa Tagorom. Dalje putuje u Japan, Kinu, na Cejlon... 

1934. U avgustu joj je opljačkana kuća, lopovi su odneli ne samo novac, već i mnogo predmeta od vrednosti. Jelenu je ovaj događaj duboko pogodio, a naročito je imala zazor od toga da se o krađi piše u novinama.

1945. Umire 22. aprila u Beogradu. U rukopisu ostaju autobiografski roman Melpomena, zapisi o Grčkoj, Pod nebom večno plavim, poezija, nekoliko pripovedaka i beleške. Tri rukopisne zbirke iz njene zaostavštine jesu rana Starinski glasovi, Suncu za sunce i zbirka iz tridesetih godina, napisana u Parizu, na francuskom Au soleil couchant.

Mesto rođenja Kruševac
Mesto boravka Srbija
Mesto smrti Beograd
Nacionalnost srpska
Maternji jezik srpski
Bračni status udovica
Broj dece 0
Socijalna klasa viša klasa
Obrazovanje samouka
Religija pravoslavlje

Professional Situation Sr Lat

1878. Napisala prvu pesmu, pod naslovom „Devojko”.

1881. Postaje najmlađa upravna članica Podružine ženskog društva u Nišu.

Pored evropskih jezika koje je već počela da uči (naučiće nemački, francuski, engleski, ruski, grčki i, verovatno, italijanski), od muftije Ibrahim efendije uči i turski, i to ne samo jezik, već i turske običaje. Zahvaljujući muslimanskim ženama iz susedstva, koje poštuju njeno obrazovanje, ulazi u hareme i njihov život upoznaje u prostoru koji je ženama druge vere gotovo nedostupan. To je početak njenog interesovanja za život muslimanki, zbog kog će putovati u Skoplje, Solun, Carigrad i dalje na istok.

1892. Objavljuje pesmu „Baba Krasa: U moj zmean i s`g” u božićnom broju beogradskog lista Videlo. Sama autorka nazvala je pesmu „pripovetkom u stihu”. Pesma je poznata po tome što predstavlja prvi slučaj da je jedna pesnikinja upotrebila dijalekat, u ovom slučaju niški.  Pesma na duhovit način daje sliku života u Nišu, a motivski nagoveštava i novelu Đul Marikina prikažnja.

1894. U Nišu objavljuje prvu zbirku poezije, Pesme I (Jelenine pesme). Počinju nagađanja o autorki, među kojima su i ta da je u pitanju Turkinja koja je odbegla iz harema i pokrstila se. Jedna od pesama iz ove zbirke, „Sunce jarko”, iz ciklusa „Sevdiji od Sevdije”, stekla je veliku popularnost u narodu kao pesma za pevanje. Muzički je zapisana prema pevanju srpskih ranjenika na Bitoljskom frontu.

1895. U Bosanskoj vili izlazi prikaz poezije J. Dimitrijević, pod naslovom Jelenine pesme, iz pera književnih kritičarki Kosare Cvetković (1868-1953) i Hristine Ristićeve (1867–1938).

Pavle Popović objavljuje u Srpskom pregledu tekst „Pesme J. Jov. D.”, u kome, između ostalog, kaže da ovim pesmama treba dati „naročiti značaj” zbog njihovog kvaliteta.

1897. Pisma iz Niša o haremima objavljena u Beogradu.

1908. U pismu prijateljici Lujzi St. Jakšić, od 2. avgusta 1908, objašnjava razloge svog puta u Solun, iz čega se naslućuju i elementi budućeg romana Nove: „Ja pođoh onamo s mnogo radosti i radoznalosti: videću one koje sam volela i od kojih sam voljena, doznaću kako im je kad su razvijene, crvene li staroturkinje od stida, meću li po nagonu mahramu na glavu, umeju li da idu s ljudima i raduju li se nove, da li je u Solunu bilo za sve njih šešira ili su neke gologlave.”

1912. Roman Nove objavljen u Beogradu, izdanje i nagrada Srpske književne zadruge. Roman govori o životu turskih žena u Solunu, u trenutku uoči dubokih društvenih promena. Razapete između tradicionalnih uloga i vaspitanja po zapadnoj «modi», mlade Turkinje postaju svesne ograničenja koja ih susreću na svakom koraku u životu. Pokušavajući da ostvare svoje, često sasvim nejasne, snove, one uglavnom stradaju u sudaru starog i novog, istočnog i zapadnog, tradicionalnog i modernog. Stroge podele i jasni propisi koji potiču iz tradicionalnog društva, stvaraju slojevitu sliku stvarnosti predstavljenu u ovom romanu. Pored antropološki zanimljivih slika života u haremu (ženski deo kuće), svadbenih i drugih običaja, roman Jelene Dimitrijević kroz sudbine različitih ženskih likova daje i širu sliku istorijskog trenutka u kom se jedan svet duboko preobražava.

1928. Na inicijativu Udruženja jugoslovensko-ruskih studenata, u Beogradu je 30. decembra proslavljena tridesetpetogodišnjica njenog rada. Svečanost je održana u „velikoj univerzitetskoj dvorani”, a govorile su profesorke Darinka Stojanović (1892–1971) i Jelena Lazarević (1877–1947). Prisustvovao je kraljev izaslanik, ministar prosvete, Milan Grol. Pročitana je i čestitka književnog istoričara Pavla Popovića, tada prorektora univerziteta, koji je Jeleninu karijeru pratio od samog početka. U pismu se, između ostalog, navodi da je on preporučio Srpskoj književnoj zadruzi roman Nove za objavljivanje. 

Kao posebno priznanje, po njoj su nazvane ulice u Nišu i Aleksincu.

U časopisu Žena i svet objavljen tekst Anđe Bunuševac, „G-đa Jelena Dimitrijević, poznata književnica i prva naša žena koja je išla na put oko sveta”.

Hronologiju i bibliografiju napravila i autorku uredila: Biljana Dojčinović

Profesija pesnikinja, autorka tekstova za časopise, autorka putopisa i autorka proze/romana
Jezici na kojima je pisala srpski
Finansijski aspekti stipendija/izdržavanje/penzija
Članstva drugo

Radovi

Monografije

Članci i drugi sastavni delovi

Neknjižna građa

Prevodi

Recepcija

Recepcija tokom života autorke

Recepcija nakon njene smrti

Čitala je

    * Navedene su samo autorke iz baze