Navigacija

Isidora Sekulić

1877–1958.
/uploads/attachment/author/10/18_Isidora-Sekulic---oval.jpg
Suprug Emil Stremnicki
Datum rođenja 16. februar 1877.
Datum smrti 5. april 1958.
Časopisi
Veze

Lična situacija

Rođena je u Vojvodini kao državljanka Austro-Ugarske. Studirala je u Budimpešti. Diplomirala je na Grupi za matematiku i prirodne nauke. Radila je kao učiteljica i nastavnica matematike u Pančevu, Šapcu, Skoplju, Beogradu. Zbog bolesti (tuberkuloza) često je poboljevala i odsustvovala sa posla. 1910. dobija srpsko državljanstvo. Dosta je putovala: Norveška, Švedska, Nemačka, Velika Britanija, Francuska, Italija. Bila je udata za lekara poljskog porekla Emila Stremnickog koji je ubrzo umro (1914). Nakon njegove smrti nije se udavala. Nije imala dece. Govorila je i prevodila sa nemačkog, engleskog, francuskog, ruskog. Takođe je prevodila sa norveškog i švedskog. Doktorirala je u Nemačkoj. Bila je članica raznih ženskih organizacija i njihova predstavnica na mnogim skupovima, a na kongresu Međunarodnog saveta žena u Kristijaniji (1920) izabrana je za sekretara glavnog odbora. Bila je jedna od osnivača Udruženja nastavnica srednjih stručnih škola. Posle Drugog svetskog rata bila je članica glavnog odbora AFŽ-a. Družila se sa najviđenijim intelektualcima svoga vremena i bila rado primana u razna društva. Bila su čuvena okupljanja u njenoj kući jednom nedeljno gde se govorilo o književnosti, muzici, pozorištu, slikarstvu...

1877. Rođena je 16. februara u bačkom selu Mošorin od majke Ljubice i oca Danila Sekulića, opštinskog beležnika. Kum je bio dr Milan Đorđević, urednik novosadske Zastave.

1878. Porodica Sekulić seli se u Rumu.

1881. Umire Isidorin stariji brat Predrag, u uzrastu od sedam godina.

1883. Isidora polazi u Opštu pučku školu, gde provodi samo prvo polugođe.

Majka Ljubica umire od tuberkuloze u tridesetoj godini.

1884. Sa ocem i mlađim bratom Dimitrijem – Mitom seli se u Zemun, gde je otac

postavljen za gradskog kapetana.

1887. Pošto je završila Srpsku osnovnu školu, upisuje realku u Zemunu.

1890–1892. Posle završenog trećeg razreda realke u Zemunu, Isidoru otac šalje

najpre u Višu žensku školu u Novi Sad, a potom u Sombor, u Preparandiju.

1900. U Zemunu na Uskrs umire Danilo Sekulić u 55. godini. Sahranjen je na

zemunskom groblju. Tri meseca kasnije umire joj i brat Dimitrije Sekulić. Imao je 21

godinu.

1904. Dijagnostikovan joj je katar pluća i preporučen odmor od barem pola godine.

1905. Najzad dobija jednogodišnje odsustvo. Dobija pola plate, dok druga

polovina ide njenoj zamenici u školi. Kreće na putovanja po Evropi i sluša predavanja

iz uporedne književnosti.

1913. Na putu po Skandinaviji udaje se za Emila Stremnickog, Poljaka, po zanimanju

lekara. Već na kraju godine ostaje udovica.

1914. U Politici je 1. januara objavljena čitulja sledeće sadržine:

G-đu Isidoru Sekulić-Stremnicki zadesio je težak udar. Njen muž, dr. Emil

Stremnicki, lekar iz Varšave, umro je naprasno na putu između Hristijanije i Berlina. Telo pokojnikovo preneto je u Varšavu i sahranjeno u porodičnoj grobnici, a g-đa Isidora došla je juče u Beograd.

Početkom leta odlazi u Sokobanju na oporavak.

1915–1918. Vreme austrijske okupacije provodi u Beogradu, Aleksincu i

Sokobanji.

1919. Boravi u Zagrebu, Krapini, Sarajevu.

1921. Putuje u Sloveniju i Švajcarsku.

1929. Leto provodi u Francuskoj, uglavnom u Parizu.

1941–1945. Tokom okupacije živi u Beogradu, na Topčiderskom brdu, boreći se

s ratnim nevoljama i nemaštinom. Posebno joj pomaže Vasa Stajić. Katarakta ozbiljno

preti njenom vidu. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu.

1957. Sve češće je bolesna. Muče je migrena i problemi s vidom.

1958. Na pisaćoj mašini ispisuje svoju poslednju volju, o tome kako treba da

bude ispraćena sa ovog sveta. Zapis se čuva u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar

Marković” u Beogradu:

Umiranje i smrt, poslednja borba koju svako mora sam izdržati. Posle izdisaja što

ostane, to više nije niko, i zato nad najprostijim pogrebom treba da vlada najpotpunija

tišina. Molim, stoga, da se moj leš zavije u čaršav iz mog domazluka, da se položi u

najprostiji čamov sanduk, i spusti u sirotinjsku raku, po redu na groblju. Bez ikakve

aranžirane sahrane, bez govora i venaca, bez novinskih članaka. Sveštenik će me ispratiti i

očitati nad grobom dragu mi prostu molitvu Gospodnju. Sem sveštenika, moji najbliži

prijatelji, koliko mogu i htednu.

Umire 5. aprila uveče u bolnici „Dragiša Mišović”.

Sahranjena je 7. aprila na Topčiderskom groblju, uz poštovanje ove želje.

Mesto rođenja Mošorin, Vojvodina
Mesto smrti Beograd
Nacionalnost srpska
Maternji jezik srpski
Bračni status udovica
Broj dece 0
Obrazovanje univerzitetsko obrazovanje
Religija pravoslavlje

Profesionalna situacija

Pisala je prozu, pripovetke, romane, književnu kritiku, eseje, putopise, rasprave, beleške. Bavila se prevođenjem. Prvi rad „Šta su Srbinu gusle?” objavila je u Školskom listu (1893). Bila je prva žena u Srbiji koja je izabrana za dopisnu članicu Srpske kraljevske akademije nauka  (1939) i članicu Srpske akademije nauka i umetnosti (1950), počasni predsednik srpskog PEN-a (1931), potpredsednica Udruženja književnika Jugoslavije, predsednica Udruženja književnika Srbije. Svoje radove objavljivala je u mnogim časopisima: Branik, Srpski književni glasnik, Brankovo kolo, Delo, Savremenik (Zagreb), Naša književnost, Letopis matice srpske, Nova Evropa, Domaćica, Ženski pokret, Misao... Prikazana je TV drama o njenom životu, a Uglješa  Šajtinac je dramatizovao njen roman Đakon bogorodičine crkve. Svake godine održava se naučni skup i izdaje se zbornik radova Isidorijana. Takođe, ustanovljena je i književna nagrada Isidora Sekulić. 

1894. U Somboru objavljuje prvi rad u Školskom listu (mart–april 1894) pod

naslovom „Šta su Srbinu gusle?”

U jesen odlazi u Peštu da izučava matematičko-fizičke nauke.

1897. U junu završava viši kurs državne pedagogije u Budimpešti. Leto

provodi u Zemunu. U jesen ju je Srpska pravoslavna crkvena opština u Pančevu, koja je

imala patronat nad Srpskom višom devojačkom školom, izabrala za učiteljicu

matematike i prirodnih nauka. U početku je imala manju platu od ostalih nastavnika,

ali joj je molba za ravnopravni tretman uvažena.

1901. Postavljena je za upravnicu Srpske više devojačke škole u Pančevu.

1902. Podnosi molbu školskim vlastima u Sremskim Karlovcima da joj se

odobri odsustvo radi odlaska u inostranstvo i usavršavanja engleskog jezika. Molba

je odbijena.

1903. Podnosi molbu za jednogodišnje plaćeno odsustvo radi oporavka u

sanatorijumu za plućne bolesti. I ova molba je odbijena.

1904. Za Izveštaj Srpske više devojačke škole na kraju školske godine piše

članak Za život, u kom daje kritiku socijalnog položaja žene i svoje viđenje

vaspitnog sistema. Nezadovoljna je poslom u školi, roditelji se žale na njene metode

u odnosu sa decom, ali nadležni zaključuju da je potrebno samo da joj se daju „usmena

uputstva”.

1905. Najzad dobija jednogodišnje odsustvo. Dobija pola plate, dok druga

polovina ide njenoj zamenici u školi. Kreće na putovanja po Evropi i sluša predavanja

iz uporedne književnosti.

1906. U junu prekida radni odnos u školi, dobija otpremninu i nastavlja da

putuje po Evropi. Objavljuje članak o srpskom filologu Antonu Fabrisu, nastao na

osnovu predavanja u okviru srpskog omladinskog kola Uzdanica. Povremeno piše

članke u novosadskom Braniku.

1909. Prelazi u Šabac. Zapošljava se kao državljanka Austrougarske u Srpskoj

kraljevskoj višoj ženskoj školi, gde predaje nemački jezik i gimnastiku.

1910. Dobija srpsko državljanstvo.

Objavljuje tekst „Glavobolja” u Srpskom književnom glasniku. Objavljuje tekst

„Josif Kanc” i prikaz Uskokovićevog romana Došljaci u Brankovom kolu, a u Delu tekst

„Ruska književnost i studenti”.

1911. Putuje po Italiji. Nastavlja da piše Saputnike. U Brankovom kolu

objavljuje tekst „Poza”.

1912. Seli se u Beograd. S položenim profesorskim ispitom dobija mesto

nastavnika u Višoj ženskoj školi, u kojoj Nadežda Petrović predaje crtanje. Postaje

deo intelektualnih krugova.

Objavljuje „Umor” u Srpskom književnom glasniku.

Putuje po Skandinaviji.

1913. Svetislav B. Cvijanović objavljuje njenu zbirku Saputnici. Reakcije su

mešovite, jer knjiga predstavlja radikalan raskid sa tradicionalnim pripovedanjem i

perspektivom. Komentar Jovana Skerlića, u kom joj priznaje umeće i talenat, ali zamera

na obuzetosti sobom u vreme nacionalnih iskušenja, decenijama će pamtiti.

1914. Izlaze Pisma iz Norveške, u izdanju Svetislava B. Cvijanovića, a Skerlićeva

sarkastična opaska o ovom putopisu u prikazu knjige Milutina Bojića pogađa je, kao i

njegov sud o prethodnom delu. Isti izdavač objavljuje njen prevod De Profundis Oskara

Vajlda.

1915–1918. Sarađuje sa časopisima Savremenik iz Zagreba, koji vodi Julije Benešić, i sa

Književnim jugom, čiji je urednik Ivo Andrić.

1919. U izdanju zagrebačkog knjižara Vasića izlazi duža novela Đakon Bogorodičine

crkve.

U Sarajevu Isidor Đurđević štampa knjigu Iz prošlosti.

1920. Putuje u Norvešku. U Oslu je prisustvovala zasedanju Međunarodnog

saveta žena. Časopis Nova zemlja (Nylaende) iz Osla donosi 1. 12. 1920. razgovor sa

Mirom Kohondom, predstavnicom žena Hrvatske, i Isidorom Sekulić, kao

predstavnicom žena Srbije.

1922. Dobija odsustvo i odlazi u Nemačku, gde ostaje pola godine. Sredinom

novembra brani doktorsku tezu iz filozofije u Berlinu.

Knjižara Napredak objavljuje roman Garman i Vorze Aleksandra Helana u

Isidorinom prevodu s norveškog.

1924. Leto provodi u Francuskoj, uglavnom u Grenoblu. Osniva svojevrstan

književni salon u svom domu, četvrtkom, a među gostima su i srpski i hrvatski

umetnici. Njen društveni krug čine znamenite ličnosti tog vremena – među njima su

Anica Savić-Rebac, Danica Marković, Jelena J. Dimitrijević. Posetioci njenog doma

bili su i Marko Ristić i Miroslav Krleža. Najbliža je, međutim, sa Svetislavom B.

Cvijanovićem, izdavačem, i njegovom porodicom, o čemu svedoči i prepiska.

Prijateljstvo sa Svetislavom Petrovićem takođe je ostavilo traga u korespondenciji.

1925. Leto provodi u Italiji, Firenci i Toskani.

U eseju objavljenom u Letopisu Matice srpske o piscima iz Vojvodine, Milan

Kašanin posebno ističe Isidoru Sekulić i Anicu Savić Rebac.

1926–1927. Boravi duže u Parizu, a potom odlazi na rad u Poslanstvo

Kraljevine Jugoslavije u Londonu. U Beograd se vraća krajem leta 1927.

1930. Izabrana je za člana Književnog odbora Srpske književne zadruge, ali je

ubrzo potom podnela ostavku jer je saznala da je od 13 članova jedan bio protiv.

1931. Penzionisana je 22. januara kao nastavnik Druge ženske gimnazije u

Beogradu, sa 34 godine staža. Time se završila njena nastavnička karijera, koja joj je

bila očevidno naporna i nimalo draga.

U paviljonu „Cvijeta Zuzorić” otvara Treću samostalnu izložbu slikarke Zore

Petrović, koja joj je bila prijateljica i koleginica iz Druge ženske gimnazije.

1935. Kolarčev Narodni univerzitet objavljuje njenu brošuru Petar Kočić,

savremenost njegova.

1937. Leto provodi u Crnoj Gori, uglavnom na Cetinju, prikupljajući materijal

za knjigu o Njegošu. Kolarčev Narodni univerzitet objavljuje njenu brošuru Puškin.

1938. Kolarčev Narodni univerzitet objavljuje njenu brošuru Milan Rakić.

1939. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije izabrana je 16. februara.

1940. Podnosi ostavku na položaj predsednika Beogradskog PEN-kluba. Srpska

književna zadruga objavljuje Kroniku palanačkog groblja.

1941–1945. Kolarčev Narodni univerzitet objavljuje njenu brošuru Propercije, rimski

elegičar sa poslednjom svojom elegijom. Objavljuje, o svom trošku, tri knjige

Analitički trenutci i teme, kao i knjigu Zapisi.

1946. Izabrana je za jednog od potpredsednika Saveza književnika Jugoslavije,

na čijem čelu je Ivo Andrić.

1947. Sarađuje u Našoj književnosti, Letopisu Matice srpske i drugim

časopisima. Ministarstvo prosvete NR Srbije dodeljuje joj nagradu za književnost.

1948. Prosveta objavljuje njenu knjigu Zapisi o mome narodu. Izabrana je za

dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

1950. Izabrana je za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Ona je

prva žena redovna članica SANU.

1951. Srpska književna zadruga objavljuje Njegošu, knjiga duboke odanosti.

1952. U Borbi izlazi kritika koju potpisuje Milovan Đilas, tadašnji šef

Agitpropa. U njoj optužuje Isidoru za nacionalizam i subjektivan odnos prema

Njegošu. Iste godine Đilas izdaje knjigu Legenda o Njegošu, u kojoj joj zamera na

apstraktno-idealističkom pristupu. Isidora spaljuje rukopis drugog dela knjige o

Njegošu.

Prosveta objavljuje pripovetku Šumanovići.

1956. Prosveta objavljuje Govor i jezik – kulturna smotra naroda.

1957. Povodom njenog 80. rođendana, Udruženje književnika Srbije organizuje

svečanu akademiju. Predsednik Republike odlikuje je Ordenom rada prvog reda. Nolit

objavljuje izbor njenih eseja Mir i nemir.

Autorku uredile, hronologiju i bibliografiju napravile: Slobodanka Peković, Magdalena Koh i Biljana Dojčinović

Profesija prevoditeljka, književna kritičarka, autorka tekstova za časopise, autorka putopisa, autorka proze/romana i učiteljica/nastavnica/guvernanta
Jezici na kojima je pisala srpski
Članstva akademija

Radovi

Monografije

Članci i drugi sastavni delovi

Recepcija

Recepcija tokom života autorke

Recepcija nakon njene smrti