Исидора Секулић

Писала је прозу, приповетке, романе, књижевну критику, есеје, путописе, расправе, белешке. Бавила се превођењем. Први рад „Шта су Србину гусле?” објавила је у Школском листу (1893). Била је прва жена у Србији која је изабрана за дописну чланицу Српске краљевске академије наука  (1939) и чланицу Српске академије наука и уметности (1950), почасни председник српског ПЕН-а (1931), потпредседница Удружења књижевника Југославије, председница Удружења књижевника Србије. Своје радове објављивала је у многим часописима: Браник, Српски књижевни гласник, Бранково коло, Дело, Савременик (Загреб), Наша књижевност, Летопис матице српске, Нова Европа, Домаћица, Женски покрет, Мисао... Приказана је ТВ драма о њеном животу, а Угљеша  Шајтинац је драматизовао њен роман Ђакон богородичине цркве. Сваке године одржава се научни скуп и издаје се зборник радова Исидоријана. Такође, установљена је и књижевна награда Исидора Секулић. 

1894. У Сомбору објављује први рад у Школском листу (март–април 1894) под

насловом „Шта су Србину гусле?”

У јесен одлази у Пешту да изучава математичко-физичке науке.

1897. У јуну завршава виши курс државне педагогије у Будимпешти. Лето

проводи у Земуну. У јесен ју је Српска православна црквена општина у Панчеву, која је

имала патронат над Српском вишом девојачком школом, изабрала за учитељицу

математике и природних наука. У почетку је имала мању плату од осталих наставника,

али јој је молба за равноправни третман уважена.

1901. Постављена је за управницу Српске више девојачке школе у Панчеву.

1902. Подноси молбу школским властима у Сремским Карловцима да јој се

одобри одсуство ради одласка у иностранство и усавршавања енглеског језика. Молба

је одбијена.

1903. Подноси молбу за једногодишње плаћено одсуство ради опоравка у

санаторијуму за плућне болести. И ова молба је одбијена.

1904. За Извештај Српске више девојачке школе на крају школске године пише

чланак За живот, у ком даје критику социјалног положаја жене и своје виђење

васпитног система. Незадовољна је послом у школи, родитељи се жале на њене методе

у односу са децом, али надлежни закључују да је потребно само да јој се дају „усмена

упутства”.

1905. Најзад добија једногодишње одсуство. Добија пола плате, док друга

половина иде њеној заменици у школи. Креће на путовања по Европи и слуша предавања

из упоредне књижевности.

1906. У јуну прекида радни однос у школи, добија отпремнину и наставља да

путује по Европи. Објављује чланак о српском филологу Антону Фабрису, настао на

основу предавања у оквиру српског омладинског кола Узданица. Повремено пише

чланке у новосадском Бранику.

1909. Прелази у Шабац. Запошљава се као држављанка Аустроугарске у Српској

краљевској вишој женској школи, где предаје немачки језик и гимнастику.

1910. Добија српско држављанство.

Објављује текст „Главобоља” у Српском књижевном гласнику. Објављује текст

„Јосиф Канц” и приказ Ускоковићевог романа Дошљаци у Бранковом колу, а у Делу текст

„Руска књижевност и студенти”.

1911. Путује по Италији. Наставља да пише Сапутнике. У Бранковом колу

објављује текст „Поза”.

1912. Сели се у Београд. С положеним професорским испитом добија место

наставника у Вишој женској школи, у којој Надежда Петровић предаје цртање. Постаје

део интелектуалних кругова.

Објављује „Умор” у Српском књижевном гласнику.

Путује по Скандинавији.

1913. Светислав Б. Цвијановић објављује њену збирку Сапутници. Реакције су

мешовите, јер књига представља радикалан раскид са традиционалним приповедањем и

перспективом. Коментар Јована Скерлића, у ком јој признаје умеће и таленат, али замера

на обузетости собом у време националних искушења, деценијама ће памтити.

1914. Излазе Писма из Норвешке, у издању Светислава Б. Цвијановића, а Скерлићева

саркастична опаска о овом путопису у приказу књиге Милутина Бојића погађа је, као и

његов суд о претходном делу. Исти издавач објављује њен превод De Profundis Оскара

Вајлда.

1915–1918. Сарађује са часописима Савременик из Загреба, који води Јулије Бенешић, и са

Књижевним југом, чији је уредник Иво Андрић.

1919. У издању загребачког књижара Васића излази дужа новела Ђакон Богородичине

цркве.

У Сарајеву Исидор Ђурђевић штампа књигу Из прошлости.

1920. Путује у Норвешку. У Ослу је присуствовала заседању Међународног

савета жена. Часопис Нова земља (Nylaende) из Осла доноси 1. 12. 1920. разговор са

Миром Кохондом, представницом жена Хрватске, и Исидором Секулић, као

представницом жена Србије.

1922. Добија одсуство и одлази у Немачку, где остаје пола године. Средином

новембра брани докторску тезу из филозофије у Берлину.

Књижара Напредак објављује роман Гарман и Ворзе Александра Хелана у

Исидорином преводу с норвешког.

1924. Лето проводи у Француској, углавном у Греноблу. Оснива својеврстан

књижевни салон у свом дому, четвртком, а међу гостима су и српски и хрватски

уметници. Њен друштвени круг чине знамените личности тог времена – међу њима су

Аница Савић-Ребац, Даница Марковић, Јелена Ј. Димитријевић. Посетиоци њеног дома

били су и Марко Ристић и Мирослав Крлежа. Најближа је, међутим, са Светиславом Б.

Цвијановићем, издавачем, и његовом породицом, о чему сведочи и преписка.

Пријатељство са Светиславом Петровићем такође је оставило трага у кореспонденцији.

1925. Лето проводи у Италији, Фиренци и Тоскани.

У есеју објављеном у Летопису Матице српске о писцима из Војводине, Милан

Кашанин посебно истиче Исидору Секулић и Аницу Савић Ребац.

1926–1927. Борави дуже у Паризу, а потом одлази на рад у Посланство

Краљевине Југославије у Лондону. У Београд се враћа крајем лета 1927.

1930. Изабрана је за члана Књижевног одбора Српске књижевне задруге, али је

убрзо потом поднела оставку јер је сазнала да је од 13 чланова један био против.

1931. Пензионисана је 22. јануара као наставник Друге женске гимназије у

Београду, са 34 године стажа. Тиме се завршила њена наставничка каријера, која јој је

била очевидно напорна и нимало драга.

У павиљону „Цвијета Зузорић” отвара Трећу самосталну изложбу сликарке Зоре

Петровић, која јој је била пријатељица и колегиница из Друге женске гимназије.

1935. Коларчев Народни универзитет објављује њену брошуру Петар Кочић,

савременост његова.

1937. Лето проводи у Црној Гори, углавном на Цетињу, прикупљајући материјал

за књигу о Његошу. Коларчев Народни универзитет објављује њену брошуру Пушкин.

1938. Коларчев Народни универзитет објављује њену брошуру Милан Ракић.

1939. За дописног члана Српске краљевске академије изабрана је 16. фебруара.

1940. Подноси оставку на положај председника Београдског ПЕН-клуба. Српска

књижевна задруга објављује Кронику паланачког гробља.

1941–1945. Коларчев Народни универзитет објављује њену брошуру Проперције, римски

елегичар са последњом својом елегијом. Објављује, о свом трошку, три књиге

Аналитички тренутци и теме, као и књигу Записи.

1946. Изабрана је за једног од потпредседника Савеза књижевника Југославије,

на чијем челу је Иво Андрић.

1947. Сарађује у Нашој књижевности, Летопису Матице српске и другим

часописима. Министарство просвете НР Србије додељује јој награду за књижевност.

1948. Просвета објављује њену књигу Записи о моме народу. Изабрана је за

дописног члана Српске академије наука и уметности.

1950. Изабрана је за редовног члана Српске академије наука и уметности. Она је

прва жена редовна чланица САНУ.

1951. Српска књижевна задруга објављује Његошу, књига дубоке оданости.

1952. У Борби излази критика коју потписује Милован Ђилас, тадашњи шеф

Агитпропа. У њој оптужује Исидору за национализам и субјективан однос према

Његошу. Исте године Ђилас издаје књигу Легенда о Његошу, у којој јој замера на

апстрактно-идеалистичком приступу. Исидора спаљује рукопис другог дела књиге о

Његошу.

Просвета објављује приповетку Шумановићи.

1956. Просвета објављује Говор и језик – културна смотра народа.

1957. Поводом њеног 80. рођендана, Удружење књижевника Србије организује

свечану академију. Председник Републике одликује је Орденом рада првог реда. Нолит

објављује избор њених есеја Мир и немир.

Ауторку уредиле, хронологију и библиографију направиле: Слободанка Пековић, Магдалена Кох и Биљана Дојчиновић