Даница Марковић

1879: Даница Марковић рођена је 1. октобра [30. септембра] по јулијанском, а 12. октобра по грегоријанском календару, у Чачку, од оца Јоксима, учитеља Основне школе чачанске и мајке Милеве.

1880: селидба породице Марковић у Београд.

1888: у октобру умире Јоксим Ст. Марковић, оставивши за собом жену Милеву и кћери Даницу и Љубицу. Љубица ће живети до почетка Првог светског рата.

1896: Даница у јуну положила завршни испит на Вишој женској школи (касније Учитељски факултет) са одличним успехом.

1896/7: започиње студије српског језика, књижевности и историје, али је због неповољног материјалног стања породице била приморана да их убрзо напусти.

1897: постављена за сталну учитељицу у основној школи на Врачару.

1898: заражена туберкулозом, која ће је пратити до краја живота, често изостаје са посла.

1900: учитељица у основној школи у Палилули.

1902–1904: учитељица у Реснику.

1904: удаја за Момчила Татића, имућног правника пореклом из Бечеја. У то време живе у вили у Раковици. У браку родила Слободана, Милицу, Љубицу, Марицу, Анђелију и Предрага.  Прво троје деце преминуло за њена живота, а Предраг и Анђелија непосредно после њене смрти (1933, 1934). Дубоку старост доживела је само Марица (1909–1977). По свему судећи, овај брак није био срећан и завршио се разводом.

1904–1910: Ради као учитељица у Раковој бари, Великој Иванчи, Вранићу и ваљевском селу Миличиници. Обраћа се 1910. године Министарству просвете са молбом за премештај у Ниш или Обреновац, позивајући се на здравствене разлоге. Захтев јој је одбијен и пензионисана је крајем ове године.

1913–1920: крајем 1913. преселила се са породицом у Прокупље, пошто јој је супруг тамо постављен за окружног начелника. О животу у провинцији приповедач њене приче „Дозив нечастивог” говори : „Рат ме је бацио у паланку и остадох тамо седам година. Чине ми се тих седам година као заточење. [...] Никакав однос не одговара уобичајеном изразу кулук, колико друштвене обавезе у паланци.”

1917: као сведок Топличког устанка пише, а касније и објављује, Утиске из буне у Топлици. Њени непрестани покушаји да помогне српским породицама, довели су је у више наврата у сукоб са бугарским властима, па чак и до затвора и осуде на смрт. Залагањем бугарског песника Вазова, Даница Марковић је помилована, али није успела да побегне из Прокупља, где је остала све до краја окупације. Исте године, умире јој син Слободан.

1926: развод од Момчила Татића оставио ју је у тешкој немаштини. У размаку од неколико година умиру јој две кћери – Милица и Љубица. Мукотрпан живот у Београду.

1932: исцрпљена болешћу и сиромаштвом, Даница Марковић умире 9. јула на клиници доктора Антића у Београду.