Милица Јанковић

Милица Јанковић је била веома активна књижевница. Писала је редовно и готово до смрти, те је иза себе оставила дело обима око 2000 страница. Паралелно се бавила и књижевношћу за децу. Рецепција њеног стваралаштва током живота је била значајна и била је читана не само у Србији, већ и у непосредном окружењу, поготово у Хрватској и Босни, а њени радови су преведени на неколико језика. Била је присталица социјалистичких идеја. За време школовања се дружила са Милицом и Анком Анђелковић, поборницама и активисткињама социјалистичког и радничког покрета. О Анки Анђелковић је написала и текст у коме је изнела и своје ставове о идејама Светозара Марковића, који је објављен тек 1977. године. Читала је Чернишевског, а за време боравка у Минхену 1904. године упознала се са руским студентима и приступила њиховом кружоку, те је тако била упозната са социјалистичким идејама и размишљањима о револуцији. Њена књижевна дела су била међу најчитанијима у међуратном периоду. Сарађивала је са најзначајнијим часописима и новинама тог времена: Српски књижевни гласник (1910–1914, 1920, 1922–1924, 1926–1927, 1934), Дело (1913, 1915), Венац (1913–1914, 1920–1935), Босанска вила (1914), Београдске новине (1916, 1917), Савременик (1917–1919), Књижевни југ (1918–1919), Политика (1919, 1921, 1925–1926, 1930–1939), Мисао (1919–1933, 1937), Женски покрет (1923), Жена и свет (1926), Женски свет (1928, 1933), Јужни преглед (1931–1932, 1934–1935), Летопис Матице српске (1934 – 1935, 1937 – 1939), Живот и рад (1935, 1937), Београдске општинске новине (1938) и многим другим. Знала је руски и француски језик. Преводила је са руског језика и превела је Толстојеву трилогију Детињство, Дечаштво, Младост, као и роман П. Арцибашева Осветник. Превод Толстојевог дела је неколико пута прештампаван. Била је веома образована и начитана књижевница, те је у својим делима оставила податке да је читала Толстоја, Дикенска, Мопасана, Шопенхауера, Достојевског, Чехова, Гогоља, Андрића, Вајлда, Ничеа и многе друге. О њеном делу писали су Јован Скерлић, Станислав Винавер, Сима Пандуровић, Милан Богдановић, Бранимир Ћосић, Владимир Ћоровић, као и Јулка Хлапец Ђорђевић, Паулина Лебл-Албала, Зофка Кведер, Десанка Максимовић, Љубица Марковић, Ксенија Атанасијевић и многи други. Приповетке ове ауторке су преведене на чешки, словачки, бугарски и енглески језик. Међутим, и поред веома значајног дела, његове популарности у међуратном периоду и обимне рецепције током живота ауторке, након њене смрти ниједно њено дело није прештамано, нити је постојала озбиљнија рецепција и систематска тумачења.

Хронологија рада:

1909. – објављује прве радове у Српском књижевном гласнику, који у том тренутку уређује Јован Скерлић. Прве приповетке објављује под псеудонимом Л. Михајловић. Од тог трентука постаје једна од редовнијих сарадница овог листа. Сарадња са СКГ настављена је и након рата у новој серији овог часописа.

1913. – под псеудонимом Л. Михајловић објављује прву збирку приповедака Исповести у тада престижној издавачкој кући С. Б. Цвијановића, која је веома позитивно оцењена од стране критике. Ово је једино дело Милица Јанковић које је имало и друго издање. Исповести су прештампане 1922. у Сарајеву.

1914–1921. – објављује преводе Толстојеве трилогије Детињство, дечаштво, младост.

1918 – објављује први роман Пре среће. Роман је као трећа књига едиције објављен у новопокренутој „југословенској” издавачкој кући при часопису Књижевни Југ у Загребу, која је објављивала тада савремену књижевну продукцију Срба, Хрвата и Словенаца. Пре Милице Јанковић у овој значајној и престижној едицији новопокренуте „ревије” објављене су књиге Алексе Шантића Песмe и Иве Андрића Ex ponto. Предговор за роман Пре среће пише Бранко Машић и прве реченице његовог предговора указују на специфичности женског ставаралаштва и гласе: „Књига коју напише женска рука несумњиво је за нас – књига из другог света. У њих значење речи има други смисао, други поредак; фразеологија им је мекша, једноставнија, савитљивија; реченице су им обичније, кратке, али не збијене, и тако налик на друге; па чак и у интепункцији открива се њихова женскост.” (Машић: 1918)

1919. – штампа приповетку Калуђер из Русије, као самостално дело, у сарајевској едицији „Мала библиотека” под редним бројем 220, у едицији у којој су штампана дела Нушића, Сремца, Шантића, С. Пандуровића, Исидоре Секулић, Јована Скерлића, али Горког, Шопенхауера, Бодлера, Флобера и других. Исте године објављује и збирку прича Незнани јунаци. 

1920–1922. – почиње да објављује књижевност за децу: Истините приче о деци и за децу (1922), Природа и деца. Приповетке за децу (1922), али и књиге приповедака Чекање (1920), Смрт и живот (1922). Сама ауторка је сведочила о томе да је почела да пише за децу по позиву, када ју је током рата Зорка Л. Лазић позвала да напише нешто за децу како би она то објавила. Милица Јанковић је стварала литературу за децу све до смрти паралелно са другим видовима стваралаштва.

1921. – Зофка Кведер у Загребу приређује Алманах југословенских жена за 1921. годину где прештампава део из Исповести Милице Јанковић.

1922. – објављује роман Плава госпођа где обрађује веома значајну тему за женску књижевност: проблем женске прељубе. За овај роман, ауторка је касније изјавила да јој је „критика омрзла ту књигу”. Активна је сарадница часописа Женски покрет.

1926–1929. – период од 1926. до 1928. проводи на лечењу у Паризу, где је проналази и Бранимир Ћосић који је у то време радио на својој књизи разговора са писцима којима је желео да осветли период од 1918. до 1930. Б. Ћосић је разговарао са Милицом Јанковић, међутим, овај интервју није нашао своје место у његовој књизи Десет писаца, десет разговора, објављеној 1931. године. Ћосићеве белешке о овом сусрету приредила је и објавила тек 1967. Иванка Удовички и тиме учинила доступним веома корисне информације и сведочења која је о себи оставила сама Милица Јанковић. У овом периоду ауторка објављује Приповетке за школску омладину I и II (1927 и 1929), као и дело Плави доброћудни вали (1929).

1932. – објављује дневничку прозу Међу зидовима, роман Мутна и крвава, као и дело Путем. Дело Међу зидовима је сведочанство о болести ауторке и о њеној везаности за кревет.

1934–1937. – пише приповетке, углавном за децу и омладину Зец и миш. Приче о животињама (1934), Жута породица и друге приче (1935) и Људи из скамије (1937).

1939. – одмах након смрти Милице Јанковић, у броју Српског књижевног гласника од 16. августа штампа се „Библиографија Милице Јанковић”, коју је приредио Живорад П. Јовановић.

 

Основни извори за хронологију и библиографију:

М.М.Николић, „Милица Јанковић“ у Лексикон писаца Југославије, II том, Ђ – Ј, Матица српска, Нови Сад, 1979. стр. 544 – 546;

Малиша Станојевић, „Животна и списатељска судбина Милице Јанковић“, у Анали Филолошког факултета, 1985, стр. 181 – 193;

Иванка Удовички, „Необјављени текст Бранимира Ћосића о Милици Јанковић“, у Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. 33, св. 1 – 2, 1967. стр 121 – 127.

 

Примарна библиографија:

Милица Јанковић, Отргунти листови из дневника једне девојке. Ја и околина. Српски књижевни гласник, 9/1909, књ. XXXIII, св. 1, стр. 1 -14. Приповетка. Потписано Л. Михајловић

Милица Јанковић, Једно непослато писмо. Српски књижевни гласник, 9/1909. књ. XXIII, св. 12, стр. 881–896. Приповетка. Потписано Л. Михајловић

Милица Јанковић, Песма о животу. Српски књижевни гласник, 10/1910, књ. XXV, св. 10, стр 721–731. Приповетка. Потписано: Л. Михајловић

Милица Јанковић, Мало срце. (Из бележака несрећног човека). Српски књижевни гласник, 11/1911, књ. XXVI, св. 5, стр. 337–345. Приповетка. Потписано: Л. Михајловић

Милица Јанковић, Болничарка. Српски књижевни гласник, 11/1911, књ. XXVII, св. 4, 6–8, стр. 241–255, 401–412, 481–491, 561–574. Приповетка. Потписано: Л. Михајловић.

Милица Јанковић, Непогода. Српски књижевни гласник, 12/1912, књ. XXVIII, св. 5, стр. 321–326. Приповетка. Потписано: Л. Михајловић

Милица Јанковић, Љубомора. Српски књижевни гласник, 12/1912, књ. XXVIII, св. 10–12, стр. 721–732, 801–810, 881–889. Приповетка. Потписано. Л. Михајловић

Милица Јанковић, Скице. Српски књижевни гласник, 12/1912, књ. XXIX, св. 8, стр. 561–565. Приповетка. Потписано: Л. Михајловић.

Милица Јанковић, Рат. 12/1912, књ. XXIX, св. 12, стр. 881–894. Приповетка. Потписано: Л. Михајловић.

Милица Јанковић, Никад. 13/1913, књ. XXX, св. 5-6, стр. 321– 330, 401–413. Приповетка. Потписано: Л. Михајловић

Милица Јанковић, Прва. 13/1913. књ. XXXI, св. 7, стр. 481–491. Приповетка. Потписано: Л. Михајловић.

Милица Јанковић, Догађај. (Истина) 14/1914, књ. XXXII, св. 2, стр. 81–89. Приповетка. Потписано: Л. Михајловић 

Милица Јанковић, Мој отац (I), Српски књижевни гласник, књ. I, св. 7, 1. дец. 1920, стр. 481–493. Доступно на: http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/Srpski_knjizevni_glasnik/P-1010-1920-001#page/0/mode/1up

Милица Јанковић, Мој отац (II), Српски књижевни гласник, књ. I, св. 8, 16. дец. 1920, стр. 561–572. Доступно на: http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/Srpski_knjizevni_glasnik/P-1010-1920-001#page/0/mode/1up

Милица Јанковић, Туђа приповетка, Српски књижевни гласник, књ. VII, св. 3, 1. окт. 1922, стр. 161–173. Доступно на: http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/Srpski_knjizevni_glasnik/P-1010-1922-003#page/0/mode/1up

Милица Јанковић, Велики, Српски књижевни гласник, књ. X, св. 1, 1. септ. 1923, стр. 1–15. Доступно на: http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/Srpski_knjizevni_glasnik/P-1010-1923-003#page/1/mode/1up

Милица Јанковић, Десет година, Српски књижевни гласник, књ. XII, св. 2, 16. мај. 1924, стр. 113–116. Доступно на: http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/Srpski_knjizevni_glasnik/P-1010-1924-002#page/0/mode/1up

Милица Јанковић, Две лепотице, Српски књижевни гласник, књ. XVIII, св. 1, 1. мај. 1926, стр. 1–7. Доступно на: http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/Srpski_knjizevni_glasnik/P-1010-1926-002#page/1/mode/1up

Милица Јанковић, Последња фијока десно, Српски књижевни гласник, књ. XXI, св. 5, 1. јул. 1927, стр. 321–323. Доступно на: http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/Srpski_knjizevni_glasnik/P-1010-1927-002#page/2/mode/1up

Милица Јанковић, Круг се шири (одломак из романа), Српски књижевни гласник, књ. XLI, св. 2, 16. јан. 1934, стр. 81–88. Доступно на: http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/Srpski_knjizevni_glasnik/P-1010-1934-001#page/0/mode/1up

Милица Јанковић, Oткидања, Српски књижевни гласник, књ. LXI, св. 8, 16. дец. 1940, стр. 561–562. Доступно на: http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/Srpski_knjizevni_glasnik/P-1010-1940-003#page/2/mode/1up

 

Секундарна библиографија:

Ауторку уредиле: Јелена Милинковић и Вишња Крстић