Aнђелија Лазаревић

Анђелија Лазаревић је рођена 1885. године у Београду, у угледној породици: отац јој је био познати српски лекар и књижевник Лаза Лазаревић, а мајка Полексија, кћерка Николе Христића. Анђелија је од оца наследила дар за писање, али и крхко здравље. Добро је владала и сликарским занатом за који се најпре школовала, да би се касније огласила и као књижевница. Услед болести, често је прекидала школовање. Основну школу је завршила тако што је учила код куће, а испите полагала у школи. Од 1908. до 1911. године, најпре као ванредна, затим и као редовна ученица, похађала је сликарску школу Ристе и Бете Вукановић коју је завршила са одличним оценама. Приватно је похађала часове из књижевности и језика: знала је добро француски и немачки, а учила је још и енглески, италијанкси и руски језик. Малу матуру ниже гимназије положила је 1910. да би наредне године била постављена за учитељицу сликања у Првој женској гимназији у Београду.

Први светски рат затиче је у Минхену где је отишла ради усавршавања у сликарству. Враћа се у Србију и прву ратну годину проводи са мајком у Прокупљу где је радила као болничарка. Када је од окупаторских власти добила дозволу, вратила се у Београд да држи приватне курсеве сликања. У родном граду затекао је немили призор: за време њиховог избеглиштва, у кући Лазаревића боравио је неки аустријски официр који је, бежећи, однео вредне француске и немачке књиге, а Анђелијине слике је исекао из рамова. Да би помогла породици да прегура мучне ратне године, Анђелија Лазаревић заједно са сликарком Наталијом Цветковић боји ћупове, „катрањаче”, у српске националне боје. Овај свеж, интимни гест младих уметница посебно ће похвалити Милош Црњански у тексту „Једна мала ренесанса” објављеном 1919. године у Демократији: „... Анђелија Лазаревић и Наталија Цветковић пренеле су шаре наших ћилимова на ћупе. Идеја треба да се чује, треба да се види. Она је свежа, интимна, женска.”

По завршетку рата, ради новог усавршавања у сликарству, одлази у Париз 1920. године одакле ће се вратити тешко болесна, са цртежима париских мостова и старих улица израђених пером. На лечењима борави у Бечу, Словенији, на Хвару и у Сплиту где је добила место наставнице у средњој школи 1924. године. Умире у Београду две године касније у 41. години живота у санаторијуму Врачар. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, у породичној гробници, поред оца.