Навигација

Aнђелија Лазаревић

Датум рођења 3. октобар 1885.
Датум смрти 25. фебруар 1926.
Везе

Лична ситуација

Анђелија Лазаревић је рођена 1885. године у Београду, у угледној породици: отац јој је био познати српски лекар и књижевник Лаза Лазаревић, а мајка Полексија, кћерка Николе Христића. Анђелија је од оца наследила дар за писање, али и крхко здравље. Добро је владала и сликарским занатом за који се најпре школовала, да би се касније огласила и као књижевница. Услед болести, често је прекидала школовање. Основну школу је завршила тако што је учила код куће, а испите полагала у школи. Од 1908. до 1911. године, најпре као ванредна, затим и као редовна ученица, похађала је сликарску школу Ристе и Бете Вукановић коју је завршила са одличним оценама. Приватно је похађала часове из књижевности и језика: знала је добро француски и немачки, а учила је још и енглески, италијанкси и руски језик. Малу матуру ниже гимназије положила је 1910. да би наредне године била постављена за учитељицу сликања у Првој женској гимназији у Београду.

Први светски рат затиче је у Минхену где је отишла ради усавршавања у сликарству. Враћа се у Србију и прву ратну годину проводи са мајком у Прокупљу где је радила као болничарка. Када је од окупаторских власти добила дозволу, вратила се у Београд да држи приватне курсеве сликања. У родном граду затекао је немили призор: за време њиховог избеглиштва, у кући Лазаревића боравио је неки аустријски официр који је, бежећи, однео вредне француске и немачке књиге, а Анђелијине слике је исекао из рамова. Да би помогла породици да прегура мучне ратне године, Анђелија Лазаревић заједно са сликарком Наталијом Цветковић боји ћупове, „катрањаче”, у српске националне боје. Овај свеж, интимни гест младих уметница посебно ће похвалити Милош Црњански у тексту „Једна мала ренесанса” објављеном 1919. године у Демократији: „... Анђелија Лазаревић и Наталија Цветковић пренеле су шаре наших ћилимова на ћупе. Идеја треба да се чује, треба да се види. Она је свежа, интимна, женска.”

По завршетку рата, ради новог усавршавања у сликарству, одлази у Париз 1920. године одакле ће се вратити тешко болесна, са цртежима париских мостова и старих улица израђених пером. На лечењима борави у Бечу, Словенији, на Хвару и у Сплиту где је добила место наставнице у средњој школи 1924. године. Умире у Београду две године касније у 41. години живота у санаторијуму Врачар. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, у породичној гробници, поред оца.  

Место рођењаБеоград
Место боравкаАустрија, Хрватска, Француска, Немачка, Србија и Словенија
Место смртиБеоград
Националностсрпска
Матерњи језиксрпски
Брачни статуснеудата
Социјална класавиша класа
Образовањеобразована код куће и похађала школу

Професионална ситуација

Своје прво озбиљније прозно дело „Лутања” Анђелија Лазаревић је написала годину дана пре избијања Првог светског рата. Јован Скерлић се врло повољно изразио о овом делу што је донело охрабрење и подршку младој списатељици. Иако су „Лутања” била прихваћена за штампу, ово дело се није појавило у Српском књижевном гласнику највероватније услед нагле смрти Јована Скерлића и почетка ратног стања. У „Лутањима” је приказан весели живот младих београдских сликара. Занимљиво је да је фрагмент ове приповетке најпре објављен 1920. године у часопису Мисао, да је написан у првом лицу као и то да је у њему изостављен главни оквир приче тј. живот београдских сликара. У средишту је ауторкино лично „ја” и интимни пејзажи њене нежне душе. Међутим, у прерађеној, интегралној верзији објављеној четири године касније у истом часопису, прво лице је замењено трећим, а главна јунакиња носи име Марија. Тиме је Анђелија Лазаревић направила отклон од свог аутобиографског „ја” тако да се ове две верзије могу читати као два засебна дела. За разлику од Милице Јанковић, у потоњем прозном стваралаштву Анђелије Лазаревић нећемо наћи она мучна искуства њеног прекратког живота - болест и рат.

Песме Анђелије Лазаревић („Меланхолија”, „Беле заставе”, „У ноћ”, „Сенка”, „Човек с бременом”, „Врапци”) блиске су медитативним записима Иве Андрића, Данице Марковић и Десанке Максимовић. И приповетке којима је наставила свој књижевни рад обојене су лиризмом, а поједини фрагменти би се могли читати као песме у прози.

Прозни опус Анђелије Лазаревић уклапа се у модерне токове српске послератне књижевности (окретање од спољашњег ка унутрашњем, померање радње из села у град, увођење халуцинација и снова итд).

Главни извор: Зорица Хаџић, "Анђелија Лазаревић, заборављена књижевница и сликарка" у: Анђелија Лазаревић, Говор ствари, Београд, Службени гласник, 2011, стр. 153-168.

Податке прикупио и ауторку уредио: Владимир Ђурић

Професијасликарка, песникиња, друштвено-културна активисткиња, болничарка, aуторка прозе/романа и учитељица/наставница/гувернанта
Језици на којима је писаласрпски
Финансијски аспектиплата
Чланствадруго

Радови

Монографије

Чланци и други саставни делови

Читала је

    * Наведене су само ауторке из базе