Делфа Иванић

Кроз оснивање Кола српских сестара 1903, у Ратарској улици, у дому Мите Петровића заједно са Надеждом Петровић, Делфа Иванић се трајно опредељује за хуманитарни рад којим ће се бавити до краја живота. 

Уређивала је заједно са супругом гласило Кола, календар Вардар, чији се први број појавио 1906. године. Календар је излазио једном годишње у два маха: 1906–1913, и 1920–1940, са укупно 29 бројева. Делфа Иванић је вредно сарађивала, писала и уређивала ово гласило. У њему је објављивала своја сећања на сараднике Кола, као и говоре поводом значајних датума, радила је на просвећивању женског света, њиховом образовању и организовању у борби за права жена. Тако је на позив Чешког женског друштва гостовала у Прагу 1910, припремајући изложбу народних рукотворина. Године 1911. била је члан делегације Кола која је присуствовала сахрани Аделине Паулине Ирби у Сарајеву. Исте године је постала потпредседница Женског савеза и са Катарином Миловук борила се за право гласа жена, једнаке плате за исте професије, но без успеха.

Организаторске и дипломатске способности Делфе Иванић, нарочито су дошле до изражаја током Балканских ратова (спасавање српских рањеника у Љешу 1912–1913), као и по избијању Првог светског рата, када борави у Скопљу (1915), прелази Албанију са супругом (1915), потом долази у Француску (Ницу и Париз 1916–1917), Лондон (1915). Заслугом рада Кола српских сестара током Првог светског рата обезбеђени су хуманитарни пакети за хиљаде наших војника и цивила затворених по логорима у Аустрији и Мађарској. Делфа и сараднице Кола су развиле изузетну пропагандну активност за српску државу међу Французима у Ници, а организаторке су и главне прославе Видовдана у Лондону 1916, као и широм Енглеске. Посебним делом Делфе Иванић и видљивим доприносом култури Београда, може се сматрати изградња Дома Кола српских сестара, велелепне грађевине у Ресавској 11, 1923. године.

Разграната делатност Кола српских сестара по целој Краљевини Југославији, учешће у форумима и женским савезима, као и сарадња у гласилима (Жена и свет, Женски покрет, Вардар), били су круна Делфиног рада, али нажалост, дуг животни век јој је досудио и да види крах целокупног свог друштвеног и националног прегнућа. Током окупације 1942. Гестапо укида Коло, заузима зграду у Ресавској, а комунистичка власт у новој Југославији више га не обнавља.

Делфа Иванић је објавила око тридесет литерарних записа, публицистичких радова, сећања и приказа.
Сарађивала је у листовима и часописима: Зора, Босанска вила (1905), Домаћица, Бранково коло, Застава (1910), Вардар (1906–1913, 1937–1941), Препород (1918–1926), Голуб, Жена и свет (1927–1936), Жена (1927–1936), Просветни преглед (1927–1936), Женски покрет (1918–1926), Veda, Време, Гласник Југословенског женског савеза, Ревија, Глас резервних официра и ратника.
Била је чланица редакције Женског покрета (1921), Алманаха Јадранска стража (1925).