Јелица Беловић Бернаджиковска

Укупан рад Јелице Беловић Бернаджиковске може се поделити на три сегмента – педагошки, етнографски и књижевни. Као учитељица је радила у Загребу, Руми, Осијеку, Мостару, Сарајеву. У Бања Луци је била управитељица више девојачке школе. Због проблема са аустроугарским властима пензионисана је 1908. године. У наставу се вратила 1918. године, у трговачкој школи у Сарајеву.

 У Загребу је, 1907. и 1908. уредила два музеја – етнографски и обртничко-уметнички. У Прагу је 1910. године приредила изложбу „Српска жена”.  Још 1907. је објавила Српски народни вез и текстилну орнаментику, а етнографско истраживање наставља и по повратку у Сарајево. Врхунац тог сегмента њеног рада јесте књига о културној историји Јужних Словена коју је објавила на немачком језику под именом Јасна Беловић, 1927. године у Дрездену.

Посебно је занимљива сарадња са чувеним фолклористом, приповедачем и сексологом Фридрихом Саломом Краусом у његовom годишњаку Антропофитеја (Antropophitea) (излазио у Лајпцигу од 1904-1913, укупно 10  свезака).

У истраживању женске књижевности Јелица Беловић заузима посебно место пре свега јер је уредила публикацију Српкиња за 1913. годину као пресек историје  интелектуалног рада Српкиња. Публикација обухвата портрете више од 50 учитељица, књижевница, добротоворки и интелектуалки. Уводни текст, непотписан али несумњиво из њеног пера, „Жене и књижевност”, бави се узроцима одсуства жена у књижевној садашњости и историји и поставља питања која ће Вирџинија Вулф 1929. године обрадити у чувеном есеју Сопствена соба. Због те публикације, и познатих уверења о јужнословенском јединству, Јелица Беловић Бернаджиковска је морала да напусти Сарајево и оде у Осијек, где је остала до 1917. године, када се враћа у Сарајево, где је постала уредница листа Народна снага.

У Библиографији књига женских писаца штампаних у Војводини, Српбији, Јужној Србији и Црној гори до свршетка године 1935, објављеној у Београду 1936, набројано је 20 њених антрополошких, педагошких и етнографских радова, док је у књижици Педесет година живота и рада (Нови Сад, 1936) наведено више од 40 књига  и већих публикација, уз велики број појединачних чланака.     

Др Тихомир Ђорђевић је упоредио значај њеног етнографског рада са делом Вука Караџића и Јована Цвијића.