Навигација

Јелица Беловић Бернаджиковска

ПсеудонимиЉуба Т. Даничић, Јелица, Јеле, Јасна, Хеле, тета Jeлица, Млада госпоја Ана, Bianca, B., Bianche, Bianchi, Бианка
СупругJanko Bernadzikowski
Датум рођења 25. фебруар 1870.
Датум смрти 30. јун 1946.
Везе

Лична ситуација

Јелица Беловић Бернаджиковска  је рођена 1870. године у Осијеку, где је завршила основну школу. Нижу гимназију завршава у Ђакову. Била је ученица  завода Јосипа Јураја Штросмајера, а школовала се и у Загребу, Бечу и Паризу.  У Мостару се упознала са Пољаком Јанком Бернаджиковским, службеником Окружног суда, за кога се 1896. године удала. Остала је удовица са једним сином током Првог светског рата. Умрла је у Новом Саду.  

Место рођењаОсијек
Место боравкаАустрија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Француска и Србија
Место смртиНови Сад
Националностхрватска
Матерњи језикнемачки и српски
Брачни статусРазведена
Број деце1
Пол децеM
Образовањепохађала школу

Професионална ситуација

Укупан рад Јелице Беловић Бернаджиковске може се поделити на три сегмента – педагошки, етнографски и књижевни. Као учитељица је радила у Загребу, Руми, Осијеку, Мостару, Сарајеву. У Бања Луци је била управитељица више девојачке школе. Због проблема са аустроугарским властима пензионисана је 1908. године. У наставу се вратила 1918. године, у трговачкој школи у Сарајеву.

 У Загребу је, 1907. и 1908. уредила два музеја – етнографски и обртничко-уметнички. У Прагу је 1910. године приредила изложбу „Српска жена”.  Још 1907. је објавила Српски народни вез и текстилну орнаментику, а етнографско истраживање наставља и по повратку у Сарајево. Врхунац тог сегмента њеног рада јесте књига о културној историји Јужних Словена коју је објавила на немачком језику под именом Јасна Беловић, 1927. године у Дрездену.

Посебно је занимљива сарадња са чувеним фолклористом, приповедачем и сексологом Фридрихом Саломом Краусом у његовom годишњаку Антропофитеја (Antropophitea) (излазио у Лајпцигу од 1904-1913, укупно 10  свезака).

У истраживању женске књижевности Јелица Беловић заузима посебно место пре свега јер је уредила публикацију Српкиња за 1913. годину као пресек историје  интелектуалног рада Српкиња. Публикација обухвата портрете више од 50 учитељица, књижевница, добротоворки и интелектуалки. Уводни текст, непотписан али несумњиво из њеног пера, „Жене и књижевност”, бави се узроцима одсуства жена у књижевној садашњости и историји и поставља питања која ће Вирџинија Вулф 1929. године обрадити у чувеном есеју Сопствена соба. Због те публикације, и познатих уверења о јужнословенском јединству, Јелица Беловић Бернаджиковска је морала да напусти Сарајево и оде у Осијек, где је остала до 1917. године, када се враћа у Сарајево, где је постала уредница листа Народна снага.

У Библиографији књига женских писаца штампаних у Војводини, Српбији, Јужној Србији и Црној гори до свршетка године 1935, објављеној у Београду 1936, набројано је 20 њених антрополошких, педагошких и етнографских радова, док је у књижици Педесет година живота и рада (Нови Сад, 1936) наведено више од 40 књига  и већих публикација, уз велики број појединачних чланака.     

Др Тихомир Ђорђевић је упоредио значај њеног етнографског рада са делом Вука Караџића и Јована Цвијића.

Професијаетнографкиња, уредница часописа, научница, књижевна критичарка, aуторка текстова за часописе и учитељица/наставница/гувернанта
Језици на којима је писаланемачки и српски
Чланстваредакцијских одбора

Радови

Монографије

Чланци и други саставни делови

Серијске публикације

Рецепција

Рецепција током живота ауторке

Рецепција након њене смрти