Аница Савић Ребац

1905 – Објављује први превод Бајроновог текста Ноћни призор код Рима

1906 – Објављује прву песму „Пан” у Бранковом колу.

1906 – 1911 – Већ као веома млада интензивно објављује поезију у периодици, најчешће у часопису Бранково коло. Поред објављивања поезије, у периодици се штампају и њени есеји, као и преводи многих аутора, међу којима су Томас Мор, Сили Придом, Шели, Пиндар и други. У овом периоду почиње да објављује и у Летопису Матице српске, а сарађује и са другим часописима попут Босанске виле.

1917 – 1925 – Редовно сарађује са часописом Књижевни југ у коме објављује како своје радове, тако и преводе. У периоду непосредно након Првог светског рата Аница живи на релацији Нови Сад–Београд и налази се у центру културних и књижевних збивања, објављује поезију и есејистику у периодици, заједно са Ксенијом Атансијевић учествује у оснивању авангардног часописа Дан и постаје једна од сталних сарадница овог листа. Дружи се са Милошем Црњанским који јој посвећује и једну песму у збирци Лирика Итаке. Објављује у новооснованом часопису Мисао, чији је уредник Симо Пандуровић, као и у обновљеном Српском књижевном гласнику, који уређује Богдан Поповић. Сарадњу са низом листова наставиће и наредних година.   

1926 - Поред књижевног и научног рада, активне сарадње са великим бројем листова и часописа, Аница Савић Ребац је била посвећена и друштвеном активизму и укључена посредно у политичке догађаје епохе. Приликом оснивања ПЕН центра у Београду 1926. године, заједно са Десанком Максимовић, била је међу првим кандидаткињама за чланство у овој међународној организацији. Била је, као и њен супруг Хасан Ребац, присталица југословенске идеје и дубоко је веровала у идеје левице, револуције, социјализма и комунизма чије упориште је проналазила у антици и хеленској књижевности и култури. Била је ангажована и на пољу феминизма и женских права.

1927 – Са групом интелектуалки основала је југословенски огранак Интернационалне федерације универзитетски образованих жена која се између осталог залагала и за одбрану и заштиту професионалних интереса високо образованих жена. Оваква подршка и удруживање је било неопходно јер су факултетски образоване жене и поред својих знања и способности наилазиле на велике отпоре, па чак и разна подметања и лажне оптужбе у професионалној каријери.

1929 – Иако је веома рано почела да објављује преводе и песме у периодици, Аница Савић је тек, после више неуспелих покушаја код издавача, 1929. године објавила своју прву и једину збирку песама Вечери на мору. Након тога се све више окренула превођењу, есејистици, критици и посебно педагошком и научном раду. Писала је о Милици Стојадиновић Српкињи, Јовану Дучићу, Лази Костићу, Светозару Ћоровићу, али и о Томасу Ману, са којим је имала и приватну пресписку, Волту Витмену, Шелију и многим другим.

1930 – 1941 – Највећи део времена живи у Скопљу. Током живота у овом граду била је председница Удружења универзитетски образованих жена. Угостила је Ребеку Вест и њеног супруга Д. Х. Велса, а у чувеној путописној књизи о Југославији Црно јагње сиви соко Ребека Вест пише о Аници и Хасану, именујући их Милица и Мехмед. Такође, у годинама око Другог светског рата започела је свој ангажман и у Антифашистичком фронту жена (АФЖ).

Докторирала је 1932, наредне године је промовисана у звање доктора науке, а одмах након докторирања у Скопљу објављује своју другу књигу Претплатонска ератологија.

после 1933 – Након докторирања Аница наставља да објављује велики број студија и есеја. Паралелно са научним радом бави се и преводилаштвом. Поред тема везаних за хеленизам, пише о Гетеу, Спинози, Томасу Ману.

1936 – Објављује књигу Платонска и хришћанска љубав.

1946 – И поред готово двадесетогодишњег стажа у бављењу науком, великог броја објављених радова и одбрањеног доктората, на Београдски универзитет Аница Савић Ребац биће примљена тек 1946. године уз велики отпор и противљење чланова Универзитета и поред тога што су познавали њен рад и знали да је била изузетна интелектуалка. У том тренутку Аница Савић Ребац је једина професорка на Универзитету (само петнаестак година раније Ксенија Атанасијевић је под лажном оптужбом за плагијат грубо склоњена са Универзитета). На Филозофском факултету у Београду предавала је историју римске књижевности и латински језик.

после 1946 – Интензивно се бави књижевним и филозофским темама. Поред сталних интересовања за дело Томаса Мана и Гетеа, као и филозофију Платона, пише о Његошу, Лази Костићу и другима. Преводи многе ауторе међу којима су Милтон, Мунд, Гете, Лукреције. Од превода се може издвојити превод Мановог дела Смрт у Венецији. Интересује се за мистику и кабалу и са филозофског становишта пише о овим темама.

после 1953 – Како током живота, тако и након смрти Аница Савић Ребац, није у српској науци и култури прихваћена онолико колико њено дело заслужује. Посмртно су, најчешће као резултат индивидуалних прегнућа, објављене књиге Античка естетика и наука о књижевности (1955), Хеленски видици (1966), као и седам књига Сабраних дела Анице Савић Ребац (1984–1988). Рукописна заоставштина и њена библиотека чувају се у Универзитетској библиотеци Светозар Марковић у Београду, а уметничка колекција портрета, као и намештај из њеног салона у Матици српској у Новом Саду.

Основни извор за хронологију живота и рада: Вулетић, Љиљана. Живот Анице Савић Ребац. Београд: Ауторско издање, 2002.

Хронологију и селективну библиографију направила и ауторку уредила: Јелена Милинковић, септембар 2013.