Јованка Хрваћанин

Јованка Хрваћанин је рођена 20. јануара 1899. године у Дубици (данашњи назив Хрватска Дубица), али је рано детињство провела у Београду. Након смрти млађег брата и очевог губитка посла у Прес-бироу, 1903, вратила се са породицом у родно место, где је завршила основу школу. Због политичких прилика, али и ангажмана њеног оца, Моја, који је, као милетићевац, оснивач и организатор првих светосавских беседа у Дубици и Јасеновцу и члан главног одбора Радикалне странке, ухапшен и одведен у Загреб, где је, у болници загребачког затвора, и дочекао крај рата, Јованкино школовање било је неуредно, обележено наглим прекидима и пресељењима. Ауторкина преписка са поморским капетаном (од новембра 1915. до марта 1918), коме се јавила на оглас у жељи да прекрати време које је у току рата провела у родном месту, у својеврсној изолацији, основа је њеног јединог, епистоларног романа Невиђени. Гимназију је учила у Бјеловару и Београду а, након Првог светског рата, дипломирала је на Филолошком факултету (1923) и положила професорски испит (1926). Радила је као професорка у Женској гимназији (1923-1931) и Учитељској школи у Новом Саду, Првој женској гиманзији у Београду (1933-1940). У Новом Саду је основала Удружење универзитетски образованих жена и била његов први председник. После Другог светског рата ради у Педагошком институту, у секцији за дечју и омладинску књижевност и штампу (1949-1950), потом као уредник Дечје књиге (1951-1953) – са те је позиције и пензионисана 1953. Умрла је у Београду 1987.