Милица Томић

Школовала се у Новом Саду, Пешти и Бечу. Знала је четири страна језика: мађарски, немачки, француски и енглески. Спремала се за студије медицине на једном факултету у Швајцарској. Међутим, хапшење њеног оца представљало је велик потрес за породицу. Милица је преузела део његових обавеза, те због тога није отишла на студије медицине.

Прве књижевне радове објавила је у немачком забавном листу Gartenlaube.

На њен живот пресудно су утицале две личности: отац, др Светозар Милетић, вођа Српске народне слободоумне странке, покретач и уредник листа „Застава“, важног листа Срба у Угарској; и муж, Јаша Томић, српски публициста, политичар и писац.

Уз оца се још у најранијој младости упознала са политичком ситуацијом и проблемима Срба у Угарској. Чини се да је Светозар Милетић имао велика очекивања од своје ћерке, те је остало забележено и то да је облачио као дечака и звао именом Милош. Са оцем је путовала и упознала највећи број његових сарадника. Када је Милетић други пут ухапшен и затворен (1876-1879), Милица је преузела неке његове дужности, између осталих и уређивање листа Застава. У овом листу је са непуних двадесет година почела да објављује прве политичке текстове.

По изласку из затвора Светозар Милетић се разболео, а временом су и сарадници почели да га напуштају. Милици Томић је био потребан нови уредник, те је 2. јануара 1885. године радикалски политичар Јаша Томић преузео лист „Застава“.

С обзиром на то да се Јаша оженио Милицом исте године када је преузео часопис Застава, њихов брак се различито тумачио, те се често могло чути да је у питању брак из рачуна. Међутим, дуготрајан брак, као и предан заједнички рад супружника на бројним политичким и културним проблемима, довољан су разлог да се тврди супротно.

За овај брак везује се и један (заправо политички) скандал чији су актери били Миша Димитријевић, власник и издавач Браника, гласила Либералне странке и Јаша Томић, уредник Заставе, гласила Радикалне странке. У обрачуну са политичким противником Јашом Томићем, мета напада Мише Димитријевића била је и Милица. Димитријевић је Милицу оптужио због неких идеја и ставова, али је ударио и на њену част пустивши у јавност једно њено девојачко љубавно писмо. Скандал се завршио убиством.

5. јануара 1890. Томић је на новосадској желесничкој станици ножем убио Мишу Димитријевића, због чега је провео шест година у затвору.

Након удаје 1885. године, Милица се посветила женском питању. У томе јој је велика подршка био управо муж Јаша Томић, који је заговарао економску, политичку, културну и сваку другу равноправност жена и мушкараца, и написао бројне радове на тему права и еманципације жена.

Милица је посвећено радила на организацији и просвећивању жена. Њен рад био је двострук: не само што је објављивала радове на тему права, еманципације и образовања жена, већ је у оквиру различитих организација и удружења, кроз непосредан контакт са женама, радила на просвећивању.

1881. Ангажована је у раду „Добротворне задруге Српкиња Новосаткиња”.

1886. Из штампе излази есеј Некоји „пријатељи” Милетићеви у обрану.

1886. Из штампе излази чланак Извртање није – светлост: (одговор г. М. Димитријевићу).

1905. Милица игра кључну улогу у оснивању „Посела Српкиња”.

1910. Од „Посела Српкиња” настаје Српска женска читаоница „Посестрима”. Милица је оснива.

Женска читаоница „Посестрима” требало је да представља простор у којем би се окупљале Новосађанке ради образовања и друштвено корисног рада. Чланице ове читаонице успеле су да оснују библиотеку, као и да омогуће часове оним чланицама које нису знале да пишу и читају. Даница Томић је била прва учитељица, а Љубица Јерковић прва председница „Посестриме” (Жена, 3, 1911: 138).

Чланице „Посестриме” организовале су у зимском периоду Женска села у селима око Новог Сада. Та Женска села састојала су се из различитих програма, између осталог и од предавања, читања, певања... На основу тога се види да је Милица Томић, као и неке њене сараднице, сматрала да је образовање жена са села изузетно значајно и да треба да буде циљ и сврха женских организација. Тиме је Милица Томић указала на потребу за солидарношћу између жена које су припадале различитим слојевима српског друштва у Војводини.

Српска женска читаоница „Посестрима” имала је и своје Добротворно друштво, односно фонд који су основале и новчано одржавале све чланице. Из тог фонда се пружала помоћ болеснима и сиромашнима.

1914. Женска читаоница „Посестрима” престала је са радом. Угарска влада је укинула ово друштво.

1918. „Посестрима” је обновила свој рад. Већ следеће године имала је око 300 чланица. Ово удружење било је у саставу Народног женског савеза Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

1911. Милица је покренула и уређивала женски часопис Жена и истоимени календар. Часопис је излазио редовно, једном месечно од 1911. до 1921. године, са прекидом за време ратних година 1915, 1916, 1917. Покренут је са намером да се бави „свима питањима, која се односе на живот жене и на позив њезин”.

Милица је сарађивала са Розиком Розом Швимер (Rosika Schwimmer, 1877–1948), значајаном мађарском феминисткињом и сифражеткињом. О њиховој сарадњи сведочии преписка објављена у једном броју Жене.

Са шест других жена, Милица је као посланица учествовала у раду Велике народне скупштине у Новом Саду у периоду када су жене добиле право гласа за ову скупштину. Убрзо по оснивању југословенске државе жене су изгубиле то право гласа.

1922. По смрти Јаше Томића Милица се повукла из јавног живота.

Извори:

Божић, Софија. „Милица Томић: стремљење ка модерном”. У Србија у модернизацијским процесима 19. и 20. века 2: Положај жене као мерило модернизације. Прир. Латинка Перовић. Београд: Институт за новију историју, 1998, 451-469.

Копицл, Вера ... [и др.], ЖЕНСКО питање: Часопис „Жена“ – Милица Томић, превод на енглески Анђелија и Роберт Понго, Нови Сад: Музеј града Новог Сада, 2012.

Уредиле српске књижевнице. Српкиња: њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. Издање Добротворне задруге Српкиња из Ирига. Сарајево: Штампарија Пијуковић и друг., 1913.

Биобиблиографске податке прикупила и ауторку уредила Ана Коларић, децембар 2012.