Милка Гргуровa

Милка Гргурова је рођена у имућној трговачкој породици у Сомбору. Уз њу, родитељи су имали још две кћери и сина. Како је сама написала, од детињства је знала да ће бити само глумица. У дванаестој години, родитељи су је дали у женски завод за васпитавање (Заведеније за васпитање и образовање српских кћери), где се школовала три године. Са петнаест година вратила се кући, и то у време када је њен отац доживео банкрот. Излазак из кризе отац је видео само у продаји куће у Сомбору и целокупне трговине богатом трговцу Матићу из Сремских Карловаца, а уз то ,,богати Матић“ је тражио и руку његове младе, тек стасале кћери, на шта је отац пристао. Са непуних шеснаест година удаје се и прелази у Сремске Карловце, али се тамо задржава врло кратко. По рођењу кћерке Евице, враћа се са дететом у родитељски дом, који је сада био на салашу, недалеко од Сомбора. Гостујући често код стрине Марије у Сомбору, у чијој кући је била и богата библиотека, Милка Гргурова се самообразује, а приликом посете једног дилетантског позоришта прихвата улогу и игра први пут у представи, да би у 23. години, са тешко добијеним допуштењем и благословом родитеља, постала чланица Српког народног позоришта из Новог Сада (које је гостовало широм Војводине и Славоније тадашње Аустро-Угарске царевине), и заиграла у првој улози 1864. године.

Гостовањем овог ансамбла у Београду 1867-1868, и оснивањем Народног позоришта у Београду под управом Јована Ђорђевића, већи део ансамбла заједно са Милком Гргуровом прелази у Београд, где ће на његовој позорници скоро 40 година остварити неке од реперезентативних и код публике и позоришних критичара незаборавних улога. Називана је „српском Саром Бернар”, „ненадмашном трагеткињом” и остварила преко 500 улога из интернационалног и домаћег репертоара. У Београду је живела на Теразијама, са сестром Маром и кћерком Евицом, а када се поново удала (1882) за пуковника Константина Алексића, преселила се у Добрачину бр. 9. У периоду свог изузетно срећног и хармоничног брака, започиње и књижевни рад Милке Гргуреве, од 1894. године када је објавила прву приповетку. Подстицана од мужа, а након његове смрти, надомештајући његов губитак, Гргурова је написала преко 50 приповедака расутих по оновременој српској периодици. Објавила је једину (мада је планирала више) збирку приповедака 1897. Преводила је са француског и немачког језика. Пензионисала се у 63. години, 1902. године, након пуних 38 година проведених на сцени наша два најстарија и најугледнија позоришта. Умрла је у дубокој старости, у 84. години, у собици иза позоришта код Мањежа, сама, сиромашна и готово заборављена. Сахрањена је на Новом гробљу, а након њене смрти нагло расте интерес за њен живот и дело.