Љубица Ивошевић Димитров

Завршила је основну школу. Била је самоука кројачица. Била је чланица и део руководства Савеза шивачких радника још од оснивања 19. маја 1902. Поред кројачког заната, бавила се и литерарним радом. Године 1901. постаје стални члан хора „Београдског радничког друштва”, а имала је и улоге у њиховим позоришним представама.

Љубица Ивошевић Димитров сматра се првом српском пролетерском песникињом. Од 9. марта 1902. године када је у „Радничким новинама”објављена њена прва песма са насловом „Напред”, револуционарно-социјалног карактера, па до њене емиграције у Русију 1923. године у „Радничким новинама” објављено је 25 њених песама. У „Београдском периоду” настале су и објављене три песме: „Неће дуго чекати” (написана 8. фебруара 1902.), „Напред” (9. фебруар 1902.) и „Доле вео!”. Следећа група песама објављена је 1906. године у часопису Живот: „Пред судом” и „Сени Е. Ј. Ребрића”. Између 1913. и 1914. настају „Прокуни мајко”, „Не вређајте ране”, „Видела сам вас”. После Првог светског рата, 1919. у Радничким новинама и Једнакости објављује успаванку „Над колевком пролетера”. Најплоднија година њеног литерарног стваралаштва била је 1920. У дечјем листу Будућност објавила је десет песама, у листу Једнакост три, и по једну у Радничким новинама и Црвеној застави. Ти наслови су: „Лептиру” (1. фебруар, Будућност), „Опијај се...” (15. јун, Једнакост), „Плебејка сам, да!” (1. јул, Будућност), „Омладинцима”, (15. јул, Црвена застава), „Завет музе” (17. август, Једнакост), „Здраво, децо!” (август, Будућност), „Беда”, (септембар, Будућност), „Једно питање” (септембар, Будућност), „Моје маште” (септембар, Једнакост), „Ја љубим живот” (септембар, Радничке новине), „Кад се овај живот пробуди” и „Ми смо деца рада” (обе објављене 1. октобра у Будућности), „Ох биће, биће” (1. новембар, Будућност), „Моје жеље” и „Чуј, не чами, устај” (обе објављене 1. децембра у Будућности). У својим песмама бавила се друштвеним проблемима свога времена. Њена два прозна рада објављена су 1920. и 1923. године у Бугарској. У питању су две краће приче о животима радника и њихових породица, насловљене „Први снег“ и „Лавице“. У листу „Радник“ (бр. 42, 23. децембар 1904.) објављена су два писма у којима је говорила о збивањима у Србији. Такође је сачувана већина писама која је Љубица писала свом супругу. Бавила се и превођењем чланака са руског језика.

Љубица Ивошевић Димитров је учествовала у радничком покрету Србије, Аустрије, Бугарске и СCСР-а. Била је члан Свесавезне комунистичке партије и Савеза совјетских писаца.

Извори:

1. Енциклопедија Југославије (трећи том). ЈЛЗ „Мирослав Крлежа”, Загреб, 1984.

2. Милић, Миодраг. Љубица Ивошевић-Димитров. Београд. 1981.

Хронологију и библиографију направиле и ауторку уредиле: Милица Ђуричић и Јелена Јосиповић.