Јелена Балшић

Дала је важан допринос културном животу прве половине петнаестог века. У том периоду, поред књижевног центра у Деспотовини, развило се и једно мало духовно средиште у Зети, у манастирима Скадарског језера. Његова појава везује се за Јеленину активност, као и за везе Зете с Моравском Србијом с једне и Светом Гором с друге стране.

Јелена Балшић заузима место у историји књижевности због своје преписке с Никоном Јерусалимцем, сачуване у рукописном Горичком зборнику из 1441/42. године, који се сада чува у Архиву САНУ, под бројем 446.  Зборник је састављен по Јелениној жељи и добио је име по њеној задужбини на Скадарском језеру. Изузетно је важан јер представља једино познато сведочанство о њеним књижевним склоностима. Поред тога, то  је најзначајнији књижевни састав средњовековне Зете и сведочи о присуству и учвршћењу византијске духовности на овој територији. 

Горички зборник писан је руком Јелениног духовника Никона Јерусалимца и представља врсту мале средњовековне енциклопедије у којој су заступљени списи из географије, геометрије, космографије, затим житија, монашка правила и путопис. Описан је и као лична енциклопедија једне племкиње, приручна књига са претежно црквеном проблематиком, али и егзактним знањем. Горички зборник припада типу ауторског зборника, који сведочи о образовању и интересовањима наручиоца.  Несумњива је његова исихастичка оријентација – монашка правила, која је Никон унео у Зборник, написана су у духу исихастичке литературе, а познато је да је Никон припадао овом православном духовном покрету.

Проучаваоци књижевности српског средњег века нарочиту пажњу посветили су преписци Јелене Балшић и Никона Јерусалимца. У Горичком зборнику постојале су три Јеленине посланице, од којих је, данас, на жалост, у целини сачувана само једна, насловљена Отписаније богољубно. У овом писму Јеленино обраћање Никону обојено је поверењем и присношћу, она тражи његово мишљење о начинима устројства монашког живота – идиоритмији и општежићу, као и о милостињи и још неким духовним питањима. О темама које је заокупљају говори са пуно емоција, показујући и добро познавање религиозне литературе.

На основу Никонових одговора, ипак, могућно је наслутити садржину друге две, само делимично сачуване Јеленине посланице. На тај начин, иако посредно, можемо да пратимо ширину њених интересовања. И Никонови и Јеленини састави у овом зборнику посвећени су монашкој и теолошкој проблематици. Јелену је, на пример, занимало зашто се клањамо иконама и крсту, који су „дело руку људских”, на шта се надовезао Никонов трактат о поштовању светих који су насликани на иконама. Многобројне су теме о којима они једно другом пишу: о лику идеалног владара, о индивидуалном и заједничком животу монаха, о проблему васпитања новог човека, или, како Никон резонује: на који начин „свући старога човека и обући новога”. Нарочито се много задржавају на појединостима о стварању света, о Адаму, као и на широком спектру других тема. Поред духовних савета, Јелена је од Никона тражила и обавештења из области које су красиле тадашњег српског ученог човека.  Није познато да ли је Јелена примила монаштво – о томе је свакако размишљала, али је утврђено да структура Горичког зборника није као код уобичајених књига за читање у женским манастирима.

Зна се да је за једну Јеленину књигу которски златар Андрија требало да изради  корице са ликом Спаситеља 1441. године. Уговор о изради корица био је судски оверен, али је касније поништен, није познато због чега.

Поред посланица, од текстова везаних за Јелену Балшић треба поменути мировни уговор који је потписала с Венецијом 1409, као и  тестамент писан 1442. године. Из тестамента се види да је ова умна и образована жена поседовала библотеку.

О Јеленином ктиторству сведочи натпис из 1440. године над порталом  манастира на Горици, који је посвећен Богородици. Намењен је за Јеленино гробно место, што је навела у тестаменту. Помиње се и као ктиторка цркве Светог Ђорђа, такође на Горици, док је по некима то могао би бити Ђурађ II Страцимировић Балшић. Манастир у Горичанима у Зети, близу Скадарског језера, можда је једна од њених задужбина. Брчели, манастир у области Вирпазара, има цркве посвећене Рођењу Богородице и Светом Николи. Доњи манастир, по предању, задужбина је Јелене Балшић.

Целокупном својом делатношћу Јелена се указује као представница просвећеног српског друштва онога времена. Учествовањем у јавном животу, ктиторском делатношћу и књижевним радом, она се надовезује на већ развијену традицију изузетних жена из српске прошлости.

Основни извор за библиографију:

Светлана Томин, Библиографија радова о Јелени Балшић  (између 1366. и 1371 – 1443), Књиженство, часопис за студије књижевности, рода и културе, 2012: http://www.knjizenstvo.rs/magazine.php. ISSN 2217-7809

Хронологију живота и рада и библиографију направила Светлана Томин, јул, август 2012.