Вилхелмина Мина Караџић Вукомановић

Вилхелмина Мина Караџић рођена је 12. јула 1828. године као седмо дете Вука Караџића и Ане Марије Краус. Рођена је у Бечу, а по крштењу у католичкој цркви добила је име Вилхелмина. Због болести, од укупно тринаесторо Вукове деце, детињство и рану младост преживели су само Мина Караџић и осам година млађи брат Димитрије. Детињство су јој обележиле неизвесност и губитак ближњих.

1836–1839. Отац је од Мининог детињства утицао на њено образовање, те Мина са шест година почиње са школовањем код куће. Учи да чита и пише на немачком језику који је био примаран у њиховом дому, док ће српски језик научити тек са петнаест година. Са осам година родитељи је усмеравају на приватне часове сликања, клавира и страних језика (француски и италијански). Наредних година Мина наставља са учењем страних језика и часовима сликања и клавира.

1843. Са петнаест година по први пут учи српски језик и почиње да пише поезију и прозу, као и да преводи српске народне умотворине на немачки језик. Ипак главна преокупација јој је сликање, те похађа часове у атељеима познатих аустријских сликара. У овом периоду, уз учење српског језика, отац почиње да је укључује у свој рад, што ће касније постати Минина главна преокупација.

1847. Мина има деветнаест година и почиње да учи и енглески језик. У исто време преузима на себе вођење очеве преписке на страним језицим и почиње да га прати на путовањима по Европи. У Венецији јој се пружа могућност да посети разне галерије, пошто јој је сликарство и даље приоритет. У овом периоду, образована и талентована, али скромног порекла, Мина није имала изгледе за добростојећу удају. То се мења када се верила са медицинаром Флором Огњевим, сином руског спахије. До венчања ипак не долази пошто Мина  из непознатог разлога раскида веридбу.

1849. Наставља да путује са оцем по Европи и да упознаје значајне личности из уметничких и књижевних кругова: Бранко Радичевић, Петар II Петровић Његош, Лудвиг Аугуст Франкл (Ludwig August von Frankl), Јакоб Грим (Jacob Grimm), Леополд фон Ранке (Leopold von Ranke), Павел Јозеф Шафарик (Pavel Jozef Šafáriк). О овим познанствима сведоче записи које су књижевници и уметници оставили у Минином чувеном споменару.

1850. Живи у Бечу са родитељима и по први пут путује са оцем у Србију како би дочекала Енглескињу Лујзу (Александар) Кер и била јој преводилац. На овом путовању Мина је водила путне белешке које је превела и на француски језик. Исте године у Србији упознаје и песникињу Милицу Стојадиновић Српкињу. Милица Стојадиновић постаје Вукова сарадница у прикупљању народних песама и приповетки, као и српских народних обичаја и већ наредне године посећује Мину у Бечу.

1852. Своје преводе српских народних песама уступа аустријском песнику и пријатељу Лудвигу Аугусту Франклу, који их метрички обрађује и објављује у Бечу под називом Гусле а збирку посвећује „госпођици Мини Караџић”.

1853. Мина пати од „нервне болести”.

1855. Са 27 година Мина одустаје од удаје, посвећује се очевом раду и усавршавању у сликарству. Вук покушава да јој омогући стипендије у Паризу и Италији ради школовања.

1856. Мина не успева да добије стипендије и мимо знања родитеља прихвата просидбу Алексе Вукомановића (1826–1859), братанца кнегиње Љубице, лошег здравственог и финансијског стања али Вуковог дугогодишњег присталице и преданог професора књижевности на београдском Лицеју. Због православне вере и болести њеног вереника, Минини родитељи се не слажу са тим избором и веридбом.

1858. У мају заједно са родитељимa долази из Беча у Земун, тада у склопу Аустрије, како би прешла у православље и удала се. Венчање је обављено у Саборној цркви у Београду 18/30. маја. Мина са супругом Алексом остаје да живи у Београду у једној од кућа кнежевске породице Обреновић.

1859. У тридесет првој години рађа сина Јанка, а три месеца касније умире јој супруг Алекса. Након мужевљеве смрти Мина тешко оболева и суочава се са финансијским потешкоћама. Одбија понуду кнегиње Јулије да остане у Београду као управитељка Више женске школе и враћа се са сином и мајком у Беч.

1861. Са сином проводи лето у Београду где јој је сахрањен супруг.

1864. Вук умире у Бечу и оставља велике дугове.

1865. Спори се са братом Димитријем око очеве заоставштине и успева да спречи одношење Вукове заоставштине у Београд. Истовремено започиње сређивање очевих радова и преписки. Са мајком и сином живи у Бечу од удовичке пензије коју јој брат Димитрије нередовно доставља из Београда.

1874. Шаље шеснаетстогодишњег сина Јанка у у Русију на школовање и остаје сама са мајком.

1876. Умире јој мајка. Мина остаје сама у Бечу.

1878. Син Јанко умире у Русији, у деветнаестој години из непознатих разлога. Мина се повлачи из јавног живота.

1879 - 1882. Враћа се пословима око Вукове заоставштине у сарадњи са братом.

1883. Умире Минин брат Димитрије, тада у војној служби у Русији. Мина наставља да се бави очевом заоставштином и објављује је у Бечу, Београду и Петрограду.

1882. Уступа Министарству просвете Србије право на издавање Вукових дела за доживотну годишњу ренту од 6.000 динара у злату.

1887. Присуствује јубиларној прослави поводом стогодишњице Вуковог рођења у Бечу.

1888. Вукови  посмртни остаци пренети су у Србију, а због касног обавештења, Мина није присуствовала прослави поводом стогодишњице Вуковог рођења у Београду.

1894. Мина Караџић умире у Бечу 12. јуна од уремије. Њени посмртни остаци су пренети у Београд и о државном трошку сахрањена је поред мужа и сина. Њихови посмртни остаци касније су пренети у крипту породичне цркве породице Вукомановић у Савинцу поред Горњег Милановца.