Милица Тодоровић-Нинковић

Рођена је у Новом Саду 30. јануара 1854. Ту је завршила основну школу и девојачку школу. Кад је имала 16 година, упознала се са Светозарем Марковићем, под чијим је утицајем одлучила да оде у Цирих и тамо се са сестром упише на педагошке студије. Године 1874. долази са сестром и мајком у Крагујевац, где је намеравала да отвори женску приватну школу. Ипак, ово им није било дозвољено. Обе сестре су сматране за „опасне анархисткиње” и било им је наређено да напусте Крагујевац и да се јаве одсеку унутрашњих послова општине Београда. Пошто је то значило да ће их као странце и непожељне протерати из Србије, Милица се удала за Перу Тодоровића, а Анка, њена сестра, за трговца у Крагујевцу, да би се спасле прогонства. За време Првог српско-турског рата Милица је била добровољна болничарка 1876. године. Након рата отишла је са мужем у Нови Сад. Добила је стипендију да студира медицину у Петрограду, али се тамо разболела и, пошто није могла да даје испите, изгубила је стипендију. Вратила се у Нови Сад, али је затим отишла са мужем, који је био прогнан, у Париз. Тамо се поново разболела. Када је пао кабинет Јована Ристића и када су сви политички изгнаници добили помиловање, вратили су се у Србију. Из Београда су прешли код Миличине сестре, Анке, али Милица је била озбиљно болесна, па је и преминула тамо 18. новембра 1881. године.

 

Коришћен извор:

 Алексијевић, Властоје Д. Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића, свеска 13, стр. 51-54