Милица Немањић Хребељановић

За савременике „мужаствена жена” која је у тешким временима морала да прими „мушко старање” о породици и држави, кнегиња Милица запамћена је у историографским изворима и народној традицији по бројним улогама. Према предању, кнегиња Милица је кћерка Југ-Богдана, сестра девет Југовића и свастика Бановић Страхиње што говори о вољености и укорењености њеног лика и дела у народној традицији и изван оквира средњег века као пожртвоване сестре и кћери, одане супруге и брижне мајке.

Живот кнегиње Милице - монахиње Јевгеније, а самим тим и књижевни рад, може се поделити на три периода: први који се завршава 1389. Косовском битком, други период који траје до њеног замонашења 1393, и трећи до смрти великосхимнице Јефросиније 1405. године. Из првог периода, осим помена у интитулацији повеље светогорском манастиру Лаври из 1381. године, кнегиња Милица се готово и не спомиње, оставши у сенци свог супруга. У другом периоду, после Косовске битке, Милица у политичком и владарском смислу долази до изражаја. Утицај и углед монахиње Јевгеније огледа се кроз дубровачку архивску грађу, али и манастирске даровнице. Пред смрт је примила велику схиму, променивши име у Јефросина (Ефросинија), што је такође реткост да је жена уздигнута до тако високог степена монаштва.  

Кнегиња Милица, а потом монахиња Јевгенија, показала је и књижевни таленат и познавање библијске теологије и литургијске поезије, те су познати њени записи „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“.  Запис „Удовству мојему женик“ представља одломак из Похвале кнезу Лазару (1403) која се налазила у зборнику заједно са Словом љубве деспота Стефана Лазаревића. Није пронађен ниједан други препис ове похвале, а рукопис је изгорео у пожару Народне библиотеке Србије 6. априла 1941.

Увођење молитве као микро-жанра повеље чини је блиском Стефану Првовенчаном, а софиолошки и есхатолошки мотиви другим српским средњовековним писцима, попут Светог Саве и Доментијана. Књижевни дар показала је у писању повеља и појединих дипломатичких докумената, међу којима се нарочито истичу три: манастиру Високи Дечани - Повеља монахиње Јевгеније Дечанима и светогорским манастирима Велика Лавра и Свети Пантелејмон који потписује заједно са синовима. За разлику од житија, молитва као поджанр у повељама није уобичајен поступак у средњовековној књижевности, но први пут се среће код Стефана Првовенчаног у Повељи манастиру Свете Богородице на Мљету, док се лирски интониране молитве срећу у повељама монахиње Јевгеније, а посебну пажњу завређују вешто инкорпорирани псалмски мотиви као резултат њене рецепције богослужбене поезије. У повељи коју је кнегиња Милица као монахиња Јевгенија издала манастиру Светом Пантелејмону 1395. године кнез Лазар се први пут спомиње са епитетом „свети”. Дечанска повеља из 1397. године, писана на пергаменту, налази се у књизи треће верзије Дечанске хрисовуље Стефана Уроша Трећег коју је потписао и Стефан Душан и није сачувана у целини.

Лик кнегиње Милице осликан је у манастирима Раваница, Љубостиња, Добрун, Ораховица, а Српска православна црква прославља је 1. августа/19. јула заједно са сином, деспотом Стефаном.

Извори:

Мишић, Синиша, Јечменица, Дејан, ур. Кнегиња Милица - монахиња Јевгенија и њено доба: тематски зборник: радови са научног симпозијума одржаног 12. септембра 2014. у Манастиру Љубостиња. Трстеник: Народни универзитет Трстеник, 2014.

Пројекат Растко, доступно на: https://www.rastko.rs/istorija/spisi_o_kosovu.html

Стевановић, Миладин. Кнегиња Милица Хребељановић. Београд: Књига-комерц, 2005. 

Hawkesworth, Celia. Voices in the Shadows: Women and Verbal Art in Serbia and Bosnia. New York: Central European University Press, 2000.

Wikipedia, доступно на: https://en.wikipedia.org/wiki/Princess_Milica_of_Serbia

 

Податке прикупила и ауторку уредила: Марија Булатовић