Jelena Mrnjavčević, Jefimija

Imala je sve uslove za dobro vaspitanje – znala je grčki, kretala se u društvu učenih crkvenih ljudi, bila je izuzetna vezilja. O njenom obrazovanju i talentima svedoče tekstovi koje je sastavila i predmeti primenjene umetnosti koje je izradila. Podatak da je za sebe poručila jedan Psaltir 1370/71. godine govori o njenoj knjigoljubivosti.

Veruje se da je Jefimija pomagala kneginji Milici u vođenju državnih poslova, u periodu Miličine vladavine – u teškom i opasnom vremenu nakon Kosovske bitke. Svakako je uticala na vaspitanje Miličine dece, od kojih su Stefan Lazarević i Jelena Balšić bili veoma obrazovani i naklonjeni književnom radu. Važno je njeno učešće u diplomatskoj misiji kod sultana Bajazita. Kneginja Milica – monahinja Jevgenija i Jefimija pošle su u aprilu 1398. godine da opravdaju despota Stefana Lazarevića, osumnjičenog za vazalno neverstvo Bajazitu. Konstantin Filozof  u Žitiju despota Stefana Lazarevića veoma pohvalno pisao je o ovom delikatnom poduhvatu dve monahinje, pri tom je istakao Jefimijinu mudrost:  „Pođe caru Bajazitu sama ta blagoverna gospođa (Milica); imala je sa sobom rođaku svoju, bivšu ženu despota Uglješe, a kćer nekoga ćesara. Ova u mnogim rečima i stvarima budući najmudrija a koju je uvek spominjana (Milica) smatrala kao neki stub i pomoć, naročito u takvoj stvari koja se dogodila. Kada su bile prizvane k caru (Bajazitu) a (Milica) bila u užasu što će videti cara, (Jefimija) joj reče: 'Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostojiše da ga vidimo'. One mudro tada svršiše sve svoje potrebe pomoću Bogomatere, u koju i položiše svoju nadu”. Ove Konstantinove reči, uz dodatak da je Milica bila mudra kao Odisej, predstavljaju najveću pohvalu napisanu  ženama u srpskoj književnosti. Jefimija i kneginja Milica učestovale su u još jednom važnom poduhvatu – zaslužne su za prenos moštiju Svete Petke u Srbiju.  Ovu relikviju zatražile su na dar od Bajazita i tako je svetiteljka dospela u našu zemlju.

U srpskoj književnosti Jefimija je ostala poznata po tri svoja književna dela visoke umetničke vrednosti. Sva tri sačuvana su u materijalu, tako da predstavljaju spomenike ne samo književnosti, nego i primenjene umetnosti. Njeni radovi zamišljeni su kao dar  –  manastirima Hilandaru i Ravanici. U njima je, u prvom licu jednine, Jefimija istaknuta kao darovalac i sastavljač.

Prvi tekst, Tuga za mladencem Uglješom, urezan je u srebru, u dvostrukoj ikonici koju je Jefimija priložila Hilandaru. Nastao je između 1368. i 1371. godine, nakon smrti njenog malog sina Uglješe Despotovića. Ugraviran je u pozlaćene srebrne pločice, ukrašene biserima i dragim kamenjem. Na jednoj ikonici prikazana je Bogorodica sa malim Hristom, na drugoj Sveta Trojica u obliku Gostoljublja Avramovog. Tekst Tuge sastoji se iz dve duže, duboko emotivne  rečenice. Jefimijina molitva nije konvencionalna i apstraktna, nego je lična i konkretna – ona priznaje da je „prirodom maternjom pobeđena” i da ne može da obuzda svoju tugu za umrlim detetom.

Moljenje Gospodu Isusu Hristu nastalo je 1398/99. godine. Tekst je izvezen na zavesi za carske dveri, koju je Jefimija darovala Hilandaru, gde se i danas čuva. Na zavesi,  jednom od najlepših vezova u staroj srpskoj umetnosti, izrađeni su likovi Isusa Hrista, Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog. U dnu je Jefimija izvezla tekst svog moljenja, za koje se nadahnula rečima vizantijskih pisaca Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta iz molitava pred pričešće.

Njeno treće delo – Pohvala knezu Lazaru u celini jeste izvoran pesnički tekst. Izvezena je pozlaćenom žicom na crvenom atlasu, sa namerom da bude pokrov za kovčeg sa moštima svetog kneza. Jefimija je pokrov namenila Lazarevoj  zadužbini Ravanici –  danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve. „Spoj lične i opšte tragedije, u savršenom skladu uzdržanog izraza i kompozicije, uzdiže ovo Jefimijino delo u red  najlepših tekstova srpske književnosti”. (D. Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, Beograd 1980, 197). Iako po žanru pohvala, ovaj njen tekst je po unutrašnjem tonu molitva svetom knezu za opštu i neposrednu pomoć ugroženom narodu i sinovima Stefanu i Vuku, kao i za posredovanje kod svetih mučenika. Na samom kraju Pohvale Jefimija govori o sebi – moli svetog kneza da utiša „ljutu buru njene duše i tela”.

Jefimijina dela na ikonici, zavesi i pokrovu  jesu, u stvari, molitve nastale u određenim momentima i sa određenom namenom. Sastavljene su u prvom licu, u obliku direktnog obraćanja božanskoj ili svetiteljskoj ličnosti, i to je njihova prva crta koja im daje ton srdačnosti i intimnosti. Druga crta je što one ne sadrže apstraktna osećanja i moralna razmišljanja, nego tugu i bol, ličnu patnju, strahovanja za sebe i bližnje, za ceo jedan narod. Prva naša žena za koju znamo da je pisala, pisala je ne o nečem ili nekom, već o sebi, i činila je to na izrazito ispovedan i neposredan način (M. Kašanin, Srpska književnost u srednjem veku, Beograd 1975, 311).

U nauci je ostalo otvoreno pitanje još jednog eventualno Jefimijinog dela – reč je o plaštanici rađenoj oko 1405. godine, koja se danas nalazi u rumunskom manastiru Putna. Ova plaštanica spada u najraskošnije radove u srpskoj primenjenoj umetnosti. Na svili je zlatnim i srebrnim koncem izvezen lik mrtvog Hrista sa zborom anđela, a natpisi su na grčkom jeziku.  U obradi figura postoje stilske srodnosti sa hilandarskom zavesom za carske dveri.

Jefimiji se pripisuje i jedan aer (vozduh) s kraja XIV i početka XV veka, koji se čuva u beogradskom Muzeju Srpske pravoslavne crkve. Za njen dolazak iz Sera na dvor kneza Lazara vezuje se donošenje grčke plaštanice Antonija iz Herakleje, koju je mogla da vidi u despotovini svog muža pre bitke na Marici. Ova tkanika spada u najvrednije primerke studeničke riznice. Pretpostavlja se i da je Jefimija naručila jednu ikonu Bogorodice, nakon 1371. godine. Ikona je delo sjajnog solunskog umetnika, nalazila se u manastiru Poganovo, sada je u Narodnom muzeju u Sofiji.

Bibliografiju napravila i autorku uredila Svetlana Tomin

Jefimija