Јелена Мрњавчевић, Јефимија

Имала је све услове за добро васпитање – знала је грчки, кретала се у друштву учених црквених људи, била је изузетна везиља. О њеном образовању и талентима сведоче текстови које је саставила и предмети примењене уметности које је израдила. Податак да је за себе поручила један Псалтир 1370/71. године говори о њеној књигољубивости.

Верује се да је Јефимија помагала кнегињи Милици у вођењу државних послова, у периоду Миличине владавине – у тешком и опасном времену након Косовске битке. Свакако је утицала на васпитање Миличине деце, од којих су Стефан Лазаревић и Јелена Балшић били веома образовани и наклоњени књижевном раду. Важно је њено учешће у дипломатској мисији код султана Бајазита. Кнегиња Милица – монахиња Јевгенија и Јефимија пошле су у априлу 1398. године да оправдају деспота Стефана Лазаревића, осумњиченог за вазално неверство Бајазиту. Константин Филозоф  у Житију деспота Стефана Лазаревића веома похвално писао је о овом деликатном подухвату две монахиње, при том је истакао Јефимијину мудрост:  „Пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара. Ова у многим речима и стварима будући најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Када су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара, (Јефимија) јој рече: 'Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо'. Оне мудро тада свршише све своје потребе помоћу Богоматере, у коју и положише своју наду”. Ове Константинове речи, уз додатак да је Милица била мудра као Одисеј, представљају највећу похвалу написану  женама у српској књижевности. Јефимија и кнегиња Милица учестовале су у још једном важном подухвату – заслужне су за пренос моштију Свете Петке у Србију.  Ову реликвију затражиле су на дар од Бајазита и тако је светитељка доспела у нашу земљу.

У српској књижевности Јефимија је остала позната по три своја књижевна дела високе уметничке вредности. Сва три сачувана су у материјалу, тако да представљају споменике не само књижевности, него и примењене уметности. Њени радови замишљени су као дар  –  манастирима Хиландару и Раваници. У њима је, у првом лицу једнине, Јефимија истакнута као даровалац и састављач.

Први текст, Туга за младенцем Угљешом, урезан је у сребру, у двострукој иконици коју је Јефимија приложила Хиландару. Настао је између 1368. и 1371. године, након смрти њеног малог сина Угљеше Деспотовића. Угравиран је у позлаћене сребрне плочице, украшене бисерима и драгим камењем. На једној иконици приказана је Богородица са малим Христом, на другој Света Тројица у облику Гостољубља Аврамовог. Текст Туге састоји се из две дуже, дубоко емотивне  реченице. Јефимијина молитва није конвенционална и апстрактна, него је лична и конкретна – она признаје да је „природом матерњом побеђена” и да не може да обузда своју тугу за умрлим дететом.

Мољење Господу Исусу Христу настало је 1398/99. године. Текст је извезен на завеси за царске двери, коју је Јефимија даровала Хиландару, где се и данас чува. На завеси,  једном од најлепших везова у старој српској уметности, израђени су ликови Исуса Христа, Јована Златоустог и Василија Великог. У дну је Јефимија извезла текст свог мољења, за које се надахнула речима византијских писаца Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста из молитава пред причешће.

Њено треће дело – Похвала кнезу Лазару у целини јесте изворан песнички текст. Извезена је позлаћеном жицом на црвеном атласу, са намером да буде покров за ковчег са моштима светог кнеза. Јефимија је покров наменила Лазаревој  задужбини Раваници –  данас се налази у Музеју Српске православне цркве. „Спој личне и опште трагедије, у савршеном складу уздржаног израза и композиције, уздиже ово Јефимијино дело у ред  најлепших текстова српске књижевности”. (Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 197). Иако по жанру похвала, овај њен текст је по унутрашњем тону молитва светом кнезу за општу и непосредну помоћ угроженом народу и синовима Стефану и Вуку, као и за посредовање код светих мученика. На самом крају Похвале Јефимија говори о себи – моли светог кнеза да утиша „љуту буру њене душе и тела”.

Јефимијина дела на иконици, завеси и покрову  јесу, у ствари, молитве настале у одређеним моментима и са одређеном наменом. Састављене су у првом лицу, у облику директног обраћања божанској или светитељској личности, и то је њихова прва црта која им даје тон срдачности и интимности. Друга црта је што оне не садрже апстрактна осећања и морална размишљања, него тугу и бол, личну патњу, страховања за себе и ближње, за цео један народ. Прва наша жена за коју знамо да је писала, писала је не о нечем или неком, већ о себи, и чинила је то на изразито исповедан и непосредан начин (М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 311).

У науци је остало отворено питање још једног евентуално Јефимијиног дела – реч је о плаштаници рађеној око 1405. године, која се данас налази у румунском манастиру Путна. Ова плаштаница спада у најраскошније радове у српској примењеној уметности. На свили је златним и сребрним концем извезен лик мртвог Христа са збором анђела, а натписи су на грчком језику.  У обради фигура постоје стилске сродности са хиландарском завесом за царске двери.

Јефимији се приписује и један аер (воздух) с краја XIV и почетка XV века, који се чува у београдском Музеју Српске православне цркве. За њен долазак из Сера на двор кнеза Лазара везује се доношење грчке плаштанице Антонија из Хераклеје, коју је могла да види у деспотовини свог мужа пре битке на Марици. Ова тканика спада у највредније примерке студеничке ризнице. Претпоставља се и да је Јефимија наручила једну икону Богородице, након 1371. године. Икона је дело сјајног солунског уметника, налазила се у манастиру Поганово, сада је у Народном музеју у Софији.

Библиографију направила и ауторку уредила Светлана Томин

Jефимија