Милица Мишковић

Милица Мишковић рођена је 10. априла 1876. године у Чачку од мајке Милеве и оца Димитрија Мите Петровића. У књигу крштених уписана је под редним бројем 38 за 1876. годину, руком Василија Вуковића, пароха чачанске цркве, као треће дете рођено у браку који су Петровићи склопили у Чачку 1870. године.

Основну  и Вишу женску школу завршава у Београду. Након прекида студија на Историјско-географском одсеку Велике школе, венчава се 14. фебруара 1899. године са Владимиром К. Мишковићем (1867-1943), рударским инжењером, који је својом стручношћу и радом допринео истраживању и експлоатисању рудних богатстава и развоју ове гране српске привреде.  

Њене песме настале су, највероватније, у деценији у којој је родила петоро деце: Видосаву, касније удату Маглић (1901-1975), Иванку, касније удату Коларж (1902-1987), Драгославу, касније удату Радуловић (1904-1980), Милену (1906-1931) и Бранимира (1909-1940). Никада не ступајући у службу, пратила је супруга при бројним премештајима, потпуно се посвећујући подизању деце. Известан период живота, кога се касније радо сећала, песникиња са породицом проводи у Сењском Руднику, двадесетак километара од Ћуприје, у коме је њен супруг испрва био начелник, а потом и директор.

После пензионисања Владимира Мишковића, читава породица се настањује у Цетињској улици у Београду. Убрзо јој умиру родитељи, најпре отац Димитрије, а потом, уочи ратова у којима је Србија учествовала између 1912. и 1918. године, и мајка Милева. 

Вест о ултиматуму који је Аустроугарска предала Србији 23. јула 1914. године, којим је започео Први светски рат, затиче Милицу Мишковић са децом у Абацији (данашњој Опатији). 

Захваљујући упорности и присебности, Милица Мишковић се, за време ратног затишја, преко Италије и Грчке са децом пребацује у Београд.  Убрзо ће изгубити сестре Анђу, Драгицу и Надежду и брата Владимира. Скрхана болом, ипак, успева да са најближима, последњим возом за Солун, избегне из земље.

Читава породица се, најзад, после лутања и размимоилажења, на окупу обрела у Француској, али тек накратко: почетком марта 1916. године кћери су смештене у један католички пансионат, а муж је распоређен на дужност у руднику угља у месту Бланзи, у источном делу централне Француске. За то време песникиња са сином остаје у Ници, где се налазе и њене сестре Зора, Јела и Љубица са братом Растком. У домовину се, у процесу репатријације, читава породица Мишковић враћа 1919. године. Станују најпре у Палмотићевој улици у Београду, а 1925. године купују кућу у данашњој Светогорској улици где и данас живе њихови  потомци. После великих губитака, најпре кћери Милене која је умрла од туберкулузе у 25. години и сина Бранимира, преминулог у 31. години, резервног морнарског поручника и архитекте, који је постдипломске студије завршио код Ле Корбизијеа, уследила је и изненадна мужевљева смрт.

Милица Мишковић умире 1967. године. Сахрањена је у породичној гробници Мишковића на Новом гробљу у Београду.

 

Подаци о Милици Мишковић преузети су из рада:

Оливера Недељковић, Милица В. Мишковић, рођ. Петровић (1876-1967)