Навигација

Милица Мишковић

СупругВладимир Мишковић
Друга именаМилица В. Мишковић, Милица Петровић
Датум рођења 10. април 1876.
Датум смрти1967.
Везе

Лична ситуација

Милица Мишковић рођена је 10. априла 1876. године у Чачку од мајке Милеве и оца Димитрија Мите Петровића. У књигу крштених уписана је под редним бројем 38 за 1876. годину, руком Василија Вуковића, пароха чачанске цркве, као треће дете рођено у браку који су Петровићи склопили у Чачку 1870. године.

Основну  и Вишу женску школу завршава у Београду. Након прекида студија на Историјско-географском одсеку Велике школе, венчава се 14. фебруара 1899. године са Владимиром К. Мишковићем (1867-1943), рударским инжењером, који је својом стручношћу и радом допринео истраживању и експлоатисању рудних богатстава и развоју ове гране српске привреде.  

Њене песме настале су, највероватније, у деценији у којој је родила петоро деце: Видосаву, касније удату Маглић (1901-1975), Иванку, касније удату Коларж (1902-1987), Драгославу, касније удату Радуловић (1904-1980), Милену (1906-1931) и Бранимира (1909-1940). Никада не ступајући у службу, пратила је супруга при бројним премештајима, потпуно се посвећујући подизању деце. Известан период живота, кога се касније радо сећала, песникиња са породицом проводи у Сењском Руднику, двадесетак километара од Ћуприје, у коме је њен супруг испрва био начелник, а потом и директор.

После пензионисања Владимира Мишковића, читава породица се настањује у Цетињској улици у Београду. Убрзо јој умиру родитељи, најпре отац Димитрије, а потом, уочи ратова у којима је Србија учествовала између 1912. и 1918. године, и мајка Милева. 

Вест о ултиматуму који је Аустроугарска предала Србији 23. јула 1914. године, којим је започео Први светски рат, затиче Милицу Мишковић са децом у Абацији (данашњој Опатији). 

Захваљујући упорности и присебности, Милица Мишковић се, за време ратног затишја, преко Италије и Грчке са децом пребацује у Београд.  Убрзо ће изгубити сестре Анђу, Драгицу и Надежду и брата Владимира. Скрхана болом, ипак, успева да са најближима, последњим возом за Солун, избегне из земље.

Читава породица се, најзад, после лутања и размимоилажења, на окупу обрела у Француској, али тек накратко: почетком марта 1916. године кћери су смештене у један католички пансионат, а муж је распоређен на дужност у руднику угља у месту Бланзи, у источном делу централне Француске. За то време песникиња са сином остаје у Ници, где се налазе и њене сестре Зора, Јела и Љубица са братом Растком. У домовину се, у процесу репатријације, читава породица Мишковић враћа 1919. године. Станују најпре у Палмотићевој улици у Београду, а 1925. године купују кућу у данашњој Светогорској улици где и данас живе њихови  потомци. После великих губитака, најпре кћери Милене која је умрла од туберкулузе у 25. години и сина Бранимира, преминулог у 31. години, резервног морнарског поручника и архитекте, који је постдипломске студије завршио код Ле Корбизијеа, уследила је и изненадна мужевљева смрт.

Милица Мишковић умире 1967. године. Сахрањена је у породичној гробници Мишковића на Новом гробљу у Београду.

 

Подаци о Милици Мишковић преузети су из рада:

Оливера Недељковић, Милица В. Мишковић, рођ. Петровић (1876-1967)

Место рођењаЧачак
Место боравкаХрватска, Француска, Грчка и Србија
Место смртиБеоград
Националностсрпска
Матерњи језиксрпски
Брачни статусудата
Број деце5
Имена децеВидосава, Иванка, Драгослава, Милена, Бранимир
Пол децеF (4) M (1)
Социјална класавиша класа
Образовањепохађала школу

Професионална ситуација

1910. године објављује збирку поезије Песме.

Ову складно компоновану песничку књигу отвара „Српска песма” која уз још неколико остварења („Полети песмо”, „Реци песмо” и др.) представља својеврсну апотеозу самој родољубивој поезији. За њом следи низ скоро програмских песничких текстова у којима је опевано вековно ропство српског народа и патња јужнословенског живља које је остало у границама Отоманске царевине и Аустроугарске. Величајући снагу косовског предања и славу Душановог царства, не губећи при том веру у моћ поезије да очува, али и оснажи посустали национални дух, Милица Мишковић своје песме посвећује одређеним локалитетима и историјским догађајима (са Косова, Вардара, Дунава) или личностима (црногорској кнегињици Јелени, Михајлу Илићу, јаворском јунаку, палом 1876. године). У завршни циклус своје невелике збирке песникиња издваја интимистичку лирику у којoј, такође, нема знатнијих ни тематских ни формалних помака. У песмама испеваним у елегичним тоновима, смењује се осећање жудње за вољеним бићем са рефлексијом уз обиље дескриптивних пасажа, а као најуспелије међу њима издвајају се „Јесен” и „Ноћ”. 

Стихове је објављивала углавном под мужевљевим презименом и са иницијалом његовог имена као властитим средњим словом.

Објављујући низ песама надахнутих осећањима која данас неретко изазивају подозрење, ова песникиња ступа у књижевни живот, рекло би се, без високих литерарних претензија. Чини се да је још од почетка, окружена изузетно обдареним и јаким личностима и међу својим најближима, јасно одмерила снагу свог талента и онога што је била спремна да му жртвује. Више стихотворство, него самосвојна поезија, властито стваралаштво је за ову књижевницу, која није узимала учешћа у јавном и културном животу, био начин да, попут својих најближих, ипак, да допринос своме роду, поводом преломних догађаја с почетка ХХ века. Скерлићевски схватајући песничку дужност и доследно је испуњавајући, она углавном исписује поезију у славу српског народа, надахнуту патосом и истим идејама које су изражавале у свом деловању и њене сестре - Надежда, родољуб, хуманиста и снажна уметничка личност, и Анђа, која је својим писмима подстакла великог Толстоја да се огласи поводом присаједињења Босне и Херцеговине Аустроугарској 1908. године.

Професијапесникиња
Језици на којима је писаласрпски

Радови

Рецепција

Рецепција након њене смрти

Читала је

    * Наведене су само ауторке из базе