Елена Басараб

Од доласка на власт 1632. године Матеј Басараб старао се о просвети и књижевности. Поред њега, у средишту културног круга у Влашкој, налазила се и Јелена. Обоје су били велики поштоваоци и доказани покровитељи светогорских манастира, а у доба своје владавине Матеј (1632–1654) је много учинио за Хиландар. И Матеј и Јелена остали су упамћени као велики дародавци, градитељи, али пре свега као људи од културе и вере.

Посведочене везе са Светом Гором огледају се у њиховом дару из 1643, реч је о икони Богородице са Христом младенцем. Ова икона (32х25 cm), која се чува у хиландарској ризиници, окована је позлаћеним сребрним плочама, с апликацијама од зеленог, плавог и црног емајла. Важни детаљи истакнути су чистим златом и низом ситних бисера, а уграђен је и један рубин. На полеђини је позлаћена сребрна плоча с ктиторским натписом да је икона украшена по жељи Матеја Басарабе и његове жене Јелене за њихов вечни спомен. Њих двоје су 1643/44. године манастиру Лавра поклонили кутију за тамјан, у сребру и емајлу. Објект је у облику цркве и у маниру је румунске религиозне златарске традиције. Натпис на грчком сведочи да су Матеј и Јелена донирали Лаври овај предмет. У манастиру Каракал постоји њихов дар, епитрахиљ са натписом на словенском да су га „сатворили“ Матеј Басараб и његова жена „госпожда“ Јелена 1649/50. 

Према натпису из 1648. манастир Негоешти, у области Калараши, са храмом посвећеном светим Михаилу и Гаврилу, основала је „благочастива кнегиња госпођа Јелена“.

Јелена је била образована жена, која је знала грчки и словенски језик. Сносила је трошкове или непосредно давала налог за израду неких књига. „По њима ће се наћи њене слике, а око неких је она у преписци с писцима из манастира Хиландара“. Познато је да је за Јелену 1647. године са латинског на словенски превео књигу О Христовѣ подражани Удриште Настурел, други логотет. Како је навео, то је учинио трошком „Пресветле и благочастиве кнегиње Госпође Јелене, начелнице Угровлахије Запланинске, супружнице пресветлога господара и војводе Јо. Матије Басарабе“. Хиландарски библиотекар Сава Хиландарац помиње ову књигу, коју је имала библиотека у Хиландару, назначивши да је штампана у манастиру Деалу 1647.

Матеј Басараб био је не само покровитељ књижевности и културе, него је почео да окупља људе који знају словенски и разумеју се у штампарство. У манастиру Деалу објављен je Литургијар 1646. године, илустрован фигурама Матеја и Јелене. Корице и насловну страну израдио је игуман Јован Светогорац, Србин који је из Гомионице дошао на Свету Гору, потом у Влашку, где се бавио штампарством. Занимљиво је да нам је Јован, у дну Литургијара, представио и себе, у клечећем ставу.

По Јелениној жељи у Трговишту је 1649. објављен Триод цветни. Штампање је започето 27. марта, а завршено 7. јуна 1649. године у штампарији господара у његовој престоници, Трговишту. Како је наведено на насловној страни, то је учињено „повељенијем и иждивенијем“ кнегиње Јелене, по Божијој милости начелнице влашке земље. Књига има насловну страну и илустрације.

Објављивање Триода цветног, по речима Николајеа Јорге, представљало је дар Јелене Басараб (Doamna Elina) Хиландару. Према њеној жељи Јован Светогорац се старао око штампања у чисто српској рецензији. Јелена је, дакле, штампање ове књиге наручила не на уобичајен начин, влашком рецензијом, него „ишчишћен“ од писмена која нису по српском „обичају“. Судећи по њеној посланици на почетку књиге, она је тиме очигледно удовољила жељи јеромонаха Дамаскина из Хиландара. Књига је и посвећена овом „изврсном исповеднику целе светоимене Атонске Горе“ и свим српским монасима на Светој Гори. Посвета свакако сведочи о чврстим и непрекидним везама Хиландара са владарском породицом.

На почетку Триода цветног налази се Јеленино писмо хиландарском духовнику Дамаскину и „свим српским свештеницима“, којима Јелена поклања ову књигу. У тексту се помињу антички писци и долазе до изражаја њена начитаност и списатељски дар.

На полеђини насловне стране Триода цветног, пре Јеленине посланице, налази се песма под називом ЕПІГРАММА. Посвећена је „светлој кнегињи Јелени, божјом милости начелници и владичици земље влашке, супружници пресветлог господара Јована Матије Бесарабе“. Стихови ове песме јесу, према Павлу Поповићу, најстарији споменик пољског тринаестерца у нас. Као што је познато, овај стих је у следећем, осамнаестом веку, имао значајно место у српској поезији.

Стихове је саставио анонимни песник. Питањем ауторства песме посебно се бавио Милорад Павић. Сматрао је да је Јован Светогорац или неко други из круга Јелене Басараб писао стихове – похвалну песму у којој се ова владарка велича. Стихови су одштампани сваки у засебном реду, с лепим украсним оквиром и грбом принцезе. Имају карактеристичну цезуру после седмог слога и римовани су. Ђорђе Сп. Радојичић аутора назива Песник из Трговишта и мисли да је, можда, реч о Удришту Настурелу (назива га Орест Настурол). Део стихова, које назива посветом и за које примећује да су римовани, објавио је у својој Antologiji под насловом Dobro reče nekad platonska nauka. Лазар Чурчић мисли да је Епиграм саставио Јован Светогорац.

Описујући Јелену, Николаје Јорга каже да је она стално напредовала. То је била „госпођа која је писала“. Сачувано је и њено писмо упућено супрузи судије Брашова, у коме захтева да јој се пошаље мајсторица за вез, и то баш 1649. године, када је објављен Триод цветни, као и оно у коме говори о битки код Финте. Назива је и „племкињом“ која се, захваљујући свом знању, користи „ерудитним украсима“.

Својим писмима Јелена се надовезује на раширену традицију епистоларног духовног општења. Образоване племкиње дописивале су се са својим духовницима, попут српске краљице Јелене (Анжујске) према наводу писца њеног житија, архиепископа Данила Другог. Ова писма, нажалост, нису стигла до нас, док је преписка између Јелене Балшић и њеног духовника Никона Јерусалимца сачувана у Горичком зборнику. Позни одјек те традиције, као и женске учености и помагања књижевности и културе присутан је у делатности Јелене Басараб.

 

Хронологију живота и рада и библиографију направиле Светлана Томин и Ивана Иванић, октобар 2020.