Стака Скендерова

Професионалну каријеру Стаке Скендерове можемо поделити на књижевну и просветно-хуманитарну.

Oсновно образовање стекла је код познатих сарајевских даскала Симе и Миће Аранитовића. Рано је почела да иде у цркву и већ као девојчица у певници старе српске православне цркве чита апостол.

На иницијативу руског конзула Гиљфердинга Стака је написала Љетопис Босне 1825-1856 и то је једино Стакино нама познато дело. Оригинални спис је изгубљен, али је захваљујући Гиљфердингу, који је Љетопис уврстио у своју књигу Путовања по Херцеговини, Босни и Старој Србији, објављену у Санкт Петерсбургу 1859. године, Стакин текст угледао светлост дана у Русији у преводу на руски језик. Тек 1976. године Војислав Максимовић преводи на српски Гиљфердингову књигу и тако настаје српска верзија Стакиног Љетописа коју данас можемо читати.

Силија Хоксворт наводи да је Гиљфердинг дао идеју Стаки Скендеровој да напише хронику о сукцесивним напорима босанских везира да угуше побуне босанских бегова у Босни у првој половини 19. века. Хроника је написана у традиционалној форми усмене епске књижевности коју је Стака најбоље познавала и која је најбоље одговарала потребама једног таквог летописа. Она је истовремено и лична исповест и историјско сведочанство о животу у Босни у тешким временима. Стака се увек налазила у жижи великих друштвених превирања о којима је писала с живом енергијом, али и горчином, не штедећи ни сурове паше, ни самољубиве домаће бегове (који су Србима гори од многих Турака), ни муслиманске тиране, ни српске локалне трговце и профитере. Стакина хроника је драматични наратив о „насиљу и безакоњу, о патњи и очајању”. Опис немилосрдног мучења и патње Стакиног млађег брата Јована подсећа на описе патњи хришћанских великомученика из средњовековних житија, које је Стака по свему судећи читала, као и на слике мучења српских јунака из народне епике (Војислав Максимовић). Гиљфердинг у Предговору за своју књигу наводи да је рукопис који преводи написан у прози, без прекида, без знакова интерпункције и да ауторка не прави разлику између прозе и стиха, али тамо где говори њена се реч савршено уклапа у традиционални српски десетерац. (Извор: Celia Hawkesworth, Voicies in shadows: Women and Verbal Art in Serbia and Bosnia, CEU: Press, Budapest, 2000, стр. 251-252)

Културно-просветну активност Стаке Скендерове обележио је готово дводеценијски рад „Девојачке школе Св. Сава”, прве женске школе у Босни и Херцеговини. На велико и истрајно Стакино залагање код руског конзула, српског митрополита, српског кнеза и турских власти, упркос жестоким противљењима и негодовањима, школа је основана 19. октобра 1858. године. Пре отварања школе Стака је путовала у Београд да би набавила књиге и све што је потребно за почетак рада једне школе, доводећи и прву учитељицу Јелену Нешковић. У почетку школа је била само православна, али захваљујући све већем угледу ускоро су почеле да је похађају муслиманске, католичке и јеврејске девојчице. Стакине ученице Ана Дизмарова и Фима постале су прве учитељице у Мостару, а Ана Каранова и Кока Ђурићева остале су да предају у школи, неке су отишле у Крајину, а неке се удале у имућне породице где су иницирале прве културне садржаје. Поред просветне школа је имала добротворну и хуманитарну улогу. Школа је била уточиште социјално угрожених, болесних и напуштених, а прве ученице су биле из сиромашних сарајевских породица. Својим несебичним залагањем и пожртвованошћу Стака је стекла углед код сиротиње, а својим ауторитетом и знањем турског језика, којим се служила у директним преговорима с турским властима, завредила је поштовање свих. Стака је сав свој живот уградила на ползу народну. Долазак Кудрјавцева за руског конзула, који Стаки нимало није био наклоњен, обележава почетак опадања руског интереса за рад школе. После 1870. године рад Стакине школе јењава што због недостатка средстава, што због губљења подршке из више праваца, а и измењених услова рада. О школи се све мање пише, а последњи подаци су из 1874. године кад лист Босна похвално пише о успеху ученика. Из каснијег периода нема више података тако де се рачуна да је рад школе угашен у периоду до 1877. године. Новонастала политичка стварност (смена турске власти аустријском) није ишла на руку српској просвети.

Главни извор: Зоран Малешић, Стака Скендерова.

Ауторку уредио: Владимир Ђурић.