Стака Скендерова

11.1.jpg
Име и презиме Стака Скендерова
Датум рођења Приближна година рођења 1828
Датум смрти мај 26, 1891
Земља Босна и Херцеговина и Србија
Језик српски

О њеној приватној ситуацији

Стака Скендерова потиче из старе породице Дамјановића (Петровића) назване Скендеријашима према турском називу за Скадарски санџак одакле се ова породица доселила најпре у Комаран и Пријепоље почетком 19. века, а потом у Сарајево. Стакина година и место рођења нису са сигурношћу утврђени: према некима то би могла бити 1821. година у Пријепољу, међутим најчешће се узима 1828. и Сарајево, а Силија Хоксворт наводи чак 1831. По пресељењу у Сарајево брзо је умро отац Перо, а бригу о мајци Мари и сестри Стаки преузео је брат Илија који је био ћурчија. Он је говорио турски језик, а шио је за турску војску и официре. Уз њега је Стака научила турски језик што јој је касније било од велике помоћи. Кретала се по православним кућама и свима била на услузи, а поготово кад је њено знање турског језика могло помоћи у интервенцији код турских власти или допринети у тумачењу и склапању уговора с трговцима и другим пословним људима.

Цео свој живот Стака Скендерова посветила је просветној делатности и тешкој борби за одржање првооосноване девојачке школе у Босни и Херцеговини у којој је била прва учитељица. У томе су јој највише помогли руски конзули Гиљфердинг и Шчелупников, затим српски митрополит Михајло, кнез Михајло Обреновић, али и босански везир Топал Осман-паша и сам турски султан. Неки пут је помоћ слала и француска влада, док је с друге стране помоћ богатих сарајевских трговаца увек изостајала што је била последица њиховог негативног става према школи.

Свој вишедеценијски, повучен и готово аскетски живот Стака крунише одласком у Свету земљу на поклоњење Христовом гробу. Путовање је трајало годину дана, а на том путовању се кратко задржала у Цариграду где је одсела у конацима свог добротвора Топал Осман-паше. Он јој је обезбедио аудијенцију и путни трошак код султана Абдулазиза. У Јерусалиму је Скендерова и званично примила монашки ред мада је пре одласка на хаџилук живела потпуно монашки. А. Поповић у Босанској вили за 1903. годину између осталог пише: „Кад се ова поклоница светог гроба Христовог враћала из Јерусалима у свој завичај, сјећам се и данас врло добро да је изашло много народа из Сарјева са школском дјецом. Све је то поврвјело до Козје ћуприје на Хаџинску раван, хаџиници у сусрет. Дочекали су је свечано са пјевањем ирмоса: Достојно јест јако воистину итд. Ту се она са многима изгрлила и ижљубила, па онда у свечаној поворци дошли до старе цркве где је било благодарење. Из цркве је народ опет допрати до куће, где је оставише на миру, да се одмори од такога дугога и труднога пута.“ Многе сарајевске православне куће Стака је даривала поклонима из Јерусалима, а од тог времена за сарајевску рају је била Хаџи Стака, а чешће Хаџи Госпоја.

Остала је упамћена њена смела реакција на притиске сарајевске чаршије да се Мис Ирбијевој забрани рад. Каде је ова чувена Енглескиња 1869. године отварала свој просветни завод јавила су се отворена негодовања грађана и католика и православаца због отварања ове „лутеранске“ школе. И једни и други доживљавају Ирбијеву као конкуренцију а њен рад као удар на верски и национални идентитет. Стака је тада јавно иступила усред општине, сва узбуђена, потресена неистинама и неправдом, срчано бранећи Мис Ирби. Захваљујући њеном ауторитету црквено-школска општина повлачи своју „Објаву народу“ којом је тражила да Срби не шаљу децу у протестантску школу. Време је показало да је Стака била у праву: својим радом и љубављу Мис Ирби је задобила срца Сарајлија за сва времена.

Последње раздобље Стакиног живота обележено је самоћом и немаштином. Остаје без породице, заборављена од многих и без средстава за хуманитарни рад који је био смисао њеног живота. Гостопримство јој је пружила Мис Ирби. Њен живот трагично се окончао под запрегом поплашених коња на Илиџи, 26. маја 1891. године, а после једне добротворне забаве у корист сиромашних. „На спроводу 28. маја био је силан свијет из свих сталежа. Наша српска општина наредила је, те су у спроводу ишле ученице наших српских школа са учитељским особљем; а тако исто у пратњи су биле и ученице из завода наше српске добротворке, племените Мис Ирбијеве“ (Читула - Босанска вила, 31. мај 1891.)

Место у ком је рођена Пријепоље/Сарајево
Место/а у ком/којим је живела Босна и Херцеговина и Србија
Место у ком је умрла Сарајево (Илиџа)
Националност српска
Матерњи језик српски и српски
Брачни статус неудата
Број деце 0
Друштвена класа средња класа
Образовање образована код куће и образовање у манастиру
Религијска и слична уверења православље

О њеној професионалној ситуацији

Професионалну каријеру Стаке Скендерове можемо поделити на књижевну и просветно-хуманитарну.

Oсновно образовање стекла је код познатих сарајевских даскала Симе и Миће Аранитовића. Рано је почела да иде у цркву и већ као девојчица у певници старе српске православне цркве чита апостол.

На иницијативу руског конзула Гиљфердинга Стака је написала Љетопис Босне 1825-1856 и то је једино Стакино нама познато дело. Оригинални спис је изгубљен, али је захваљујући Гиљфердингу, који је Љетопис уврстио у своју књигу Путовања по Херцеговини, Босни и Старој Србији, објављену у Санкт Петерсбургу 1859. године, Стакин текст угледао светлост дана у Русији у преводу на руски језик. Тек 1976. године Војислав Максимовић преводи на српски Гиљфердингову књигу и тако настаје српска верзија Стакиног Љетописа коју данас можемо читати.

Силија Хоксворт наводи да је Гиљфердинг дао идеју Стаки Скендеровој да напише хронику о сукцесивним напорима босанских везира да угуше побуне босанских бегова у Босни у првој половини 19. века. Хроника је написана у традиционалној форми усмене епске књижевности коју је Стака најбоље познавала и која је најбоље одговарала потребама једног таквог летописа. Она је истовремено и лична исповест и историјско сведочанство о животу у Босни у тешким временима. Стака се увек налазила у жижи великих друштвених превирања о којима је писала с живом енергијом, али и горчином, не штедећи ни сурове паше, ни самољубиве домаће бегове (који су Србима гори од многих Турака), ни муслиманске тиране, ни српске локалне трговце и профитере. Стакина хроника је драматични наратив о "насиљу и безакоњу, о патњи и очајању". Опис немилосрдног мучења и патње Стакиног млађег брата Јована подсећа на описе патњи хришћанских великомученика из средњовековних житија, које је Стака по свему судећи читала, као и на слике мучења српских јунака из народне епике (Војислав Максимовић). Гиљфердинг у Предговору за своју књигу наводи да је рукопис који преводи написан у прози, без прекида, без знакова интерпункције и да ауторка не прави разлику између прозе и стиха, али тамо где говори њена се реч савршено уклапа у традиционални српски десетерац. (Извор: Celia Hawkesworth, Voicies in shadows: Women and Verbal Art in Serbia and Bosnia, CEU: Press, Budapest, 2000, стр. 251-252)

Културно-просветну активност Стаке Скендерове обележио је готово дводеценијски рад "Девојачке школе Св. Сава", прве женске школе у Босни и Херцеговини. На велико и истрајно Стакино залагање код руског конзула, српског митрополита, српског кнеза и турских власти, упркос жестоким противљењима и негодовањима, школа је основана 19. октобра 1858. године. Пре отварања школе Стака је путовала у Београд да би набавила књиге и све што је потребно за почетак рада једне школе, доводећи и прву учитељицу Јелену Нешковић. У почетку школа је била само православна, али захваљујући све већем угледу ускоро су почеле да је похађају муслиманске, католичке и јеврејске девојчице. Стакине ученице Ана Дизмарова и Фима постале су прве учитељице у Мостару, а Ана Каранова и Кока Ђурићева остале су да предају у школи, неке су отишле у Крајину, а неке се удале у имућне породице где су иницирале прве културне садржаје. Поред просветне школа је имала добротворну и хуманитарну улогу. Школа је била уточиште социјално угрожених, болесних и напуштених, а прве ученице су биле из сиромашних сарајевских породица. Својим несебичним залагањем и пожртвованошћу Стака је стекла углед код сиротиње, а својим ауторитетом и знањем турског језика, којим се служила у директним преговорима с турским властима, завредила је поштовање свих. Стака је сав свој живот уградила на ползу народну. Долазак Кудрјавцева за руског конзула, који Стаки нимало није био наклоњен, обележава почетак опадања руског интереса за рад школе. После 1870. године рад Стакине школе јењава што због недостатка средстава, што због губљења подршке из више праваца, а и измењених услова рада. О школи се све мање пише, а последњи подаци су из 1874. године кад лист Босна похвално пише о успеху ученика. Из каснијег периода нема више података тако де се рачуна да је рад школе угашен у периоду до 1877. године. Новонастала политичка стварност (смена турске власти аустријском) није ишла на руку српској просвети.

Главни извор: Зоран Малешић, Стака Скендерова.

Ауторку уредио: Владимир Ђурић.

 

Професија/е и друге активности друштвено-културна активисткиња и хуманитарна радница
Језик (језици) на којима је писала српски и српски
Финансијски аспекти ауторкине каријере стипендија/издржавање/пензија

Радови ове ауторке

Чланци и други саставни делови

Рецепција

Рецепцијa током живота ауторке

Рецепцијa након њене смрти

Ауторке које је читала