Милка Гргуровa

SKMBT_C22012082913550_0001.jpg
Име и презиме Милка Гргуровa
Презиме супруга и друга имена Матић, Алексић
Датум рођења фeбруар 14, 1840
Датум смрти март 25, 1924
Земља Србија
Језик српски
Веб адреса http://neww.huygens.knaw.nl/authors/show/3546

О њеној приватној ситуацији

Милка Гргурова је рођена у имућној трговачкој породици у Сомбору. Уз њу, родитељи су имали још две кћери и сина. Како је сама написала, од детињства је знала да ће бити само глумица. У дванаестој години, родитељи су је дали у женски завод за васпитавање (Заведеније за васпитање и образовање српских кћери), где се школовала три године. Са петнаест година вратила се кући, и то у време када је њен отац доживео банкрот. Излазак из кризе отац је видео само у продаји куће у Сомбору и целокупне трговине богатом трговцу Матићу из Сремских Карловаца, а уз то ,,богати Матић“ је тражио и руку његове младе, тек стасале кћери, на шта је отац пристао. Са непуних шеснаест година удаје се и прелази у Сремске Карловце, али се тамо задржава врло кратко. По рођењу кћерке Евице, враћа се са дететом у родитељски дом, који је сада био на салашу, недалеко од Сомбора. Гостујући често код стрине Марије у Сомбору, у чијој кући је била и богата библиотека, Милка Гргурова се самообразује, а приликом посете једног дилетантског позоришта прихвата улогу и игра први пут у представи, да би у 23. години, са тешко добијеним допуштењем и благословом родитеља, постала чланица Српког народног позоришта из Новог Сада (које је гостовало широм Војводине и Славоније тадашње Аустро-Угарске царевине), и заиграла у првој улози 1864. године.

Гостовањем овог ансамбла у Београду 1867-1868, и оснивањем Народног позоришта у Београду под управом Јована Ђорђевића, већи део ансамбла заједно са Милком Гргуровом прелази у Београд, где ће на његовој позорници скоро 40 година остварити неке од реперезентативних и код публике и позоришних критичара незаборавних улога. Називана је „српском Саром Бернар“, „ненадмашном трагеткињом“ и остварила преко 500 улога из интернационалног и домаћег репертоара. У Београду је живела на Теразијама, са сестром Маром и кћерком Евицом, а када се поново удала (1882) за пуковника Константина Алексића, преселила се у Добрачину бр. 9. У периоду свог изузетно срећног и хармоничног брака, започиње и књижевни рад Милке Гргуреве, од 1894. године када је објавила прву приповетку. Подстицана од мужа, а након његове смрти, надомештајући његов губитак, Гргурова је написала преко 50 приповедака расутих по оновременој српској периодици. Објавила је једину (мада је планирала више) збирку приповедака 1897. Преводила је са француског и немачког језика. Пензионисала се у 63. години, 1902. године, након пуних 38 година проведених на сцени наша два најстарија и најугледнија позоришта. Умрла је у дубокој старости, у 84. години, у собици иза позоришта код Мањежа, сама, сиромашна и готово заборављена. Сахрањена је на Новом гробљу, а након њене смрти нагло расте интерес за њен живот и дело.

Место у ком је рођена Сомбор
Место/а у ком/којим је живела Србија
Место у ком је умрла Београд
Матерњи језик српски
Брачни статус удата
Број деце 1
Име(на) детета(деце) Евица
Пол детета (деце) F
Образовање самоука и похађала школу

О њеној професионалној ситуацији

Као изразит драмски таленат, Милка Гргурова је заиграла као чланица ансамбла Српског народног позоришта у 23. години, прву представу на гостовању у Винковцима, 1864. године. Од тада се нижу њени глумачки успеси. Веома подржавана од стране Јована Ђорђевића, оснивача Народног позоришта у Београду и његовог првог управника, са делом новосадског ансамбла прелази 1868. у Београд, у прву наменску, новосаграђену зграду Народног позоришта на Позоришном тргу (саграђену по завету и са знатним новчаним прилозима пок. кнеза Михаила) и остаје његова чланица пуне 34 године. Женским ликовима које је тумачила видно је подигла ниво професионалне глуме у нашој средини, а на врхунцу славе била је у периоду 1870-1889, када прославља 25-годишњицу свога уметничког рада. Иако није често имала разумевања управе за свој рад (наведени јубилеј прославила је у свом стану, уместо у згради Позоришта, што је био преседан), Милка Гргурова је и даље верно служила театру. Тада је упоредо започео и њен књижевни рад. Иако је њен књижевни рад наишао на одјек у оновременој српској штампи, њен рукопис прве збирке приповедака предат Коларчевој задужбини оцењен је негативно (др Момчило Иванић). Но, то Милку Гргурову као књижевницу није обесхрабрило. Сама је објавила прву збирку приповедака са само две приче (1897), док је остале приче у наредних неколико година објављивала сукцесивно по српској периодици (од Бранковог кола, до мостарске Зоре, у Лучи, Домаћици, Српкињи итд.). Њен књижевни рад и приповедачки опус још није свестрано истражен, и дотакнут је само узгред у монографијама о њеном глумачком стваралаштву. Милка Гргурова је сем приповедака, писала и краће путописе, аутобиографске цртице, некрологе и неколико полемичких текстова као на позоришну критику. Пензионисала се пре времена, заборављена, тако да је нико није позвао на 50-годишњицу Народног позоришта, 1909. године. Последњи пут се појавила на сцени 1912, на позив Српског дилетантског позоришног друштва из Мостара. Ипак, доживела је почаст да буде одликована орденом Белог орла, који јој је уручен неколико дана пред смрт. Сахрањена је уз највише државне почасти, а бројним некролозима новинара придружили су се и стиховима најпознатији песници. Њен уљани портрет начинио је Урош Предић 1918. године.

Ауторку уредила Славица Гароња Радованац (септембар 2012).

Професија/е и друге активности aуторка прозе/романа, глумица и преводитељка
Језик (језици) на којима је писала српски
Финансијски аспекти ауторкине каријере плата
Чланица друго

Радови ове ауторке

Монографије

Чланци и други саставни делови

Некњижна грађа

Рецепција

Рецепцијa током живота ауторке

Рецепцијa након њене смрти

Ауторке које је читала