Милица Немањић Хребељановић

кнегиња_Милица.jpg
Име и презиме Милица Немањић Хребељановић
Презиме супруга и друга имена Хребељановић, кнегиња/царица Милица, преподобна Евгенија, Ефросинија
Датум рођења Приближна година рођења 1335
Датум смрти новембар 11, 1405
Земља Србија
Језик српски
Веб адреса https://sr.wikipedia.org/wiki/Милица_Хребељановић

О њеној приватној ситуацији

Око 1335. - Пореклом из светородне династије Немањића, Милица је рођена као кћерка кнеза Вратка Немањића, потомка Вукана Немањића, позната и као супруга кнеза Лазара, кнегиња, владарка, средњовековна ауторка и православна светитељка. Кнегиња Милица, или царица Милица како је била опевана у усменој народној поезији, у народној песми "Цар Лазар и царица Милица" означена је као кћи Југ-Богдана, историографији непознате личности, а у народној епици познатог оца чувених девет Југовића.

Око 1353. - Удаје се за кнеза Лазара Хребељановића. Имали су пет кћери: Мару, Драгану, Јелу- Јелену, Теодору и Оливеру и три сина: Стефана, Вука и Добривоја. Добривоје је умро још као дете.

1389. - После погибије кнеза Лазара на Косову, кнегиња Милица, удова "Светога кнеза", преузума власт над српском државом, с обзиром да је политички систем, изграђиван од 1371, био озбиљно угрожен, а по принципу примогенитуре, најстарији син Стефан био је дечак који још увек није могао самостално да влада. Није био преседан да жена управља сабором и државом  у име малолетног сина. Да би се после Косовске битке са Турцима успоставио вазални однос, кнегиња Милица, одуставши од Лазареве политике супротстављања, заједно са сабором доноси одлуку да пошаље своју кћерку Оливеру на османски двор, у харем султана Бајазита I. Драматичне црквене прилике такође нису заостајале за политичким дешавањима,  с обзиром да непуна два месеца после Косовске битке умире патријарх Спиридон, поглавар српске цркве која је пружала велику подршку кнезу Лазару и помогла му да се издигне међу српским господарима. Дубровачки извори говоре и о незавидној материјалној позицији кнегиње Милице и њене деце. Премда је у спољној политици морала да подноси огромну жртву, кнегиња Милица је наставила политику ослањања на идеолошко и културно наслеђе Немањића. Цамблак истиче њену особиту мудрост у преговорима са султаном Бајазитом око добијања дозволе да се мошти Свете Петке пренесу из Видина у Србију.

1393. - Након што је син Стефан Лазаревић преузео престо, замонашила се и добила име Јевгенија. Пред смрт примила је монашки завет велике схиме и добила ново име Ефросинија (Јефросинија). Међутим, и поред Миличиног замонашења и Стефановог ступања на престо, Милица се и даље у повељама и посланицама помиње заједно са синовима са свим владарским прерогативима. 

1398. -  Иако је већ монахиња Јевгенија, ипак одлази Бајазиту да оправда сина Стефана због поступка гушења завере властеле и оптужбе за сарадњу са Угрима при турском походу на Босну, што значајно говори о њеним дипломатским способностима. 

1405. - Умире у својој задужбини, манастиру Љубостињи, у околини Трстеника, где је и сахрањена. До смрти је задржала статус савладарке. 

 

Место/а у ком/којим је живела Србија
Место у ком је умрла манастир Љубостиња (Прњавор)
Националност српска
Матерњи језик српски и српски
Брачни статус удата
Број деце 7
Име(на) детета(деце) Вук, Стефан, Јелена, Мара, Оливера, Теодора, Драгана
Пол детета (деце) 2(M), 5(F)
Друштвена класа краљевска породица
Образовање образовање у манастиру
Религијска и слична уверења православље

О њеној професионалној ситуацији

За савременике "мужаствена жена" која је у тешким временима морала да прими "мушко старање" о породици и држави, кнегиња Милица запамћена је у историографским изворима и народној традицији по бројним улогама. Према предању, кнегиња Милица је кћерка Југ-Богдана, сестра девет Југовића и свастика Бановић Страхиње што говори о вољености и укорењености њеног лика и дела у народној традицији и изван оквира средњег века као пожртвоване сестре и кћери, одане супруге и брижне мајке.

Живот кнегиње Милице - монахиње Јевгеније, а самим тим и књижевни рад, може се поделити на три периода: први који се завршава 1389. Косовском битком, други период који траје до њеног замонашења 1393, и трећи до смрти великосхимнице Јефросиније 1405. године. Из првог периода, осим помена у интитулацији повеље светогорском манастиру Лаври из 1381. године, кнегиња Милица се готово и не спомиње, оставши у сенци свог супруга. У другом периоду, после Косовске битке, Милица у политичком и владарском смислу долази до изражаја. Утицај и углед монахиње Јевгеније огледа се кроз дубровачку архивску грађу, али и манастирске даровнице. Пред смрт је примила велику схиму, променивши име у Јефросина (Ефросинија), што је такође реткост да је жена уздигнута до тако високог степена монаштва.  

Кнегиња Милица, а потом монахиња Јевгенија, показала је и књижевни таленат и познавање библијске теологије и литургијске поезије, те су познати њени записи „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“.  Запис „Удовству мојему женик“ представља одломак из Похвале кнезу Лазару (1403) која се налазила у зборнику заједно са Словом љубве деспота Стефана Лазаревића. Није пронађен ниједан други препис ове похвале, а рукопис је изгорео у пожару Народне библиотеке Србије 6. априла 1941.

Увођење молитве као микро-жанра повеље чини је блиском Стефану Првовенчаном, а софиолошки и есхатолошки мотиви другим српским средњовековним писцима, попут Светог Саве и Доментијана. Књижевни дар показала је у писању повеља и појединих дипломатичких докумената, међу којима се нарочито истичу три: манастиру Високи Дечани - Повеља монахиње Јевгеније Дечанима и светогорским манастирима Велика Лавра и Свети Пантелејмон који потписује заједно са синовима. За разлику од житија, молитва као поджанр у повељама није уобичајен поступак у средњовековној књижевности, но први пут се среће код Стефана Првовенчаног у Повељи манастиру Свете Богородице на Мљету, док се лирски интониране молитве срећу у повељама монахиње Јевгеније, а посебну пажњу завређују вешто инкорпорирани псалмски мотиви као резултат њене рецепције богослужбене поезије. У повељи коју је кнегиња Милица као монахиња Јевгенија издала манастиру Светом Пантелејмону 1395. године кнез Лазар се први пут спомиње са епитетом "свети". Дечанска повеља из 1397. године, писана на пергаменту, налази се у књизи треће верзије Дечанске хрисовуље Стефана Уроша Трећег коју је потписао и Стефан Душан и није сачувана у целини.

Лик кнегиње Милице осликан је у манастирима Раваница, Љубостиња, Добрун, Ораховица, а Српска православна црква прославља је 1. августа/19. јула заједно са сином, деспотом Стефаном.

Извори:

Мишић, Синиша, Јечменица, Дејан, ур. Кнегиња Милица - монахиња Јевгенија и њено доба: тематски зборник: радови са научног симпозијума одржаног 12. септембра 2014. у Манастиру Љубостиња. Трстеник: Народни универзитет Трстеник, 2014.

Пројекат Растко, доступно на: https://www.rastko.rs/istorija/spisi_o_kosovu.html

Стевановић, Миладин. Кнегиња Милица Хребељановић. Београд: Књига-комерц, 2005. 

Hawkesworth, Celia. Voices in the Shadows: Women and Verbal Art in Serbia and Bosnia. New York: Central European University Press, 2000.

Wikipedia, доступно на: https://en.wikipedia.org/wiki/Princess_Milica_of_Serbia

 

Податке прикупила и ауторку уредила: Марија Булатовић

Професија/е и друге активности aуторка религијске књижевности
Језик (језици) на којима је писала српски и српски

Радови ове ауторке

Чланци и други саставни делови

Рецепција

Рецепцијa током живота ауторке

Рецепцијa након њене смрти

Ауторке које је читала