Милица Јанковић

jpg.jpg
Име и презиме Милица Јанковић
Псеудоними Л. Михајловић
Датум рођења новембар 23, 1881
Датум смрти јул 27, 1939
Земља Србија
Језик српски
Веб адреса http://resources.huygens.knaw.nl/womenwriters/vre/persons/fed59eec-c77a-46fc-b502-c59dc0607654#prevnext=1

О њеној приватној ситуацији

23. новембар 1881. – Милица Јанковић је рођена у Пожаревцу, у угледној трговачкој породици: отац јој је био познати пожаревачки трговац Данило Јанковић. Породичне околности у најранијем детињству су биле веома неповољне: отац је претрпео велике финансијске губитке и довео породицу на ивицу егзистенције, што ће се одразити и на његов брак и довести до развода.

1884 – због породичних несугласица, мајка Милице Јанковић, са њом и још две ћерке и једним сином одлази од супруга Данила Јанковића и враћа се својим родитељима и брату у Велико Градиште, прекидајући све контакте са супругом. Због оваквог развоја догађаја Милица се свог оца готово није ни сећала.

до 1892 – Милица Јанковић проводи детињство, завршава основну школу и малу матуру у Великом Градишту.

1892 – 1899 – Милица Јанковић се сели у Београд где уписује Вишу женску школу. У Београду завршава и Сликарску школу, која је у том тренутку приватна образовна установа, као ученица Бете и Ристе Вукановић. Сликарску школу је завршила испитом за наставницу лепих вештина, тј. наставницу цртања. Захваљујући тадашњем министру просвете Љуби Ковачевићу постављена је за наставницу цртања у Вишој женској школи у Крагујевцу.

1900/1901 – уписује први пут руски језик на Универзитету и завршава курс код проф. Радована Кошутића, који је уочио њен таленат и упутио је на преводилачки рад.

1904 – одлази у Минхен неколико месеци где је учила вештину сликања. Међутим, Милица Јанковић није имала превише успеха у сликарству: све се завршило на копирању великих дела. Око ове године јавља се и хронични реуматизам или туберкулоза костију, болест која ће је пратити све до смрти и због које ће скоро двадесет година бити непокретна и везана за кревет.

1906 – 1912 – проводи код сестре у селу Смољнице, одакле шаље прве књижевне радове Јовану Скерлићу у Српски књижевни гласник. У овом периоду (након 1909) захваљујући залагању Јована Скерлића добија посао у Београду у Другој женској гимназији.

1912 – поново уписује руски језик, али овог пута није завршила студије.

1914 – 1918 – Први светски рат је затиче у Сплиту где је била на лечењу, а окупацију проводи у Врњцима и Трстенику.

1926 – превремено је пензионисана због болести.

1926 – 1928 – проводи у Паризу на лечењу. У овом периоду, 27. октобра 1927. године, одржано је књижевно вече у великој сали Новог Универзитета, где су учествовале угледне личности тадашње књижевне сцене Павле Поповић, Сима Пандуровић, Исидора Секулић, Владимир Ћоровић, Десанка Максимовић, Велимир Живојиновић Massuka, на коме је прикупљена одређена свота новца која је послата Милици Јанковић у Париз за лечење. О овоме је остављен податак у часопису Мисао, књ. 25, св. 1 – 2, 1927. године где је објављен кратак извештај са ове вечери и штампан текст о ауторки и њеном стваралаштву Симе Пандуровића (као први прилог броја) који је том приликом читао. У наредном броју часописа штампана је приповетка Исидоре Секулић коју је ова књижевница читала на вечери подршке Милици Јанковић.

од 1928 – углавном је због болести везана за кревет. Лечила се у Дубровнику, Сплиту, Цавтату, Врњачкој и Нишкој бањи, Трстенику.

27. јула 1939. – у Нишкој Бањи умире Милица Јанковић. Поводом њене смрти у многобројним листовима и новинама пишу се некролози и објављује се преглед њеног стваралаштва. Сахрањена је 28. јула 1939. године, у Београду, а од ње су се својим говорима опростили Владимир Ћоровић, Павле Стефановић (у име СКЗ), Драгиша Васић (у име српских књижевника), Младен Ђурић (у име југословенских књижевника), Исидора Секулић, Сима Пандуровић.

Милица Јанковић се никада није удавала и није имала децу. Током читавог живота живела је у врло скромним условима, често материјално необезбеђена.

Место у ком је рођена Пожаревaц
Место/а у ком/којим је живела Србија
Место у ком је умрла Нишка Бања
Националност српска
Матерњи језик српски
Брачни статус неудата
Друштвена класа средња класа
Образовање универзитетско образовање

О њеној професионалној ситуацији

Милица Јанковић је била веома активна књижевница. Писала је редовно и готово до смрти, те је иза себе оставила дело обима око 2000 страница. Паралелно се бавила и књижевношћу за децу. Рецепција њеног стваралаштва током живота је била значајна и била је читана не само у Србији, већ и у непосредном окружењу, поготово у Хрватској и Босни, а њени радови су преведени на неколико језика. Била је присталица социјалистичких идеја. За време школовања се дружила са Милицом и Анком Анђелковић, поборницама и активисткињама социјалистичког и радничког покрета. О Анки Анђелковић је написала и текст у коме је изнела и своје ставове о идејама Светозара Марковића, који је објављен тек 1977. године. Читала је Чернишевског, а за време боравка у Минхену 1904. године упознала се са руским студентима и приступила њиховом кружоку, те је тако била упозната са социјалистичким идејама и размишљањима о револуцији. Њена књижевна дела су била међу најчитанијима у међуратном периоду. Сарађивала је са најзначајнијим часописима и новинама тог времена: Српски књижевни гласник (1910 – 1914, 1920, 1922 – 1924, 1926 – 1927, 1934), Дело (1913, 1915), Венац (1913 – 1914, 1920 – 1935), Босанска вила (1914), Београдске новине (1916, 1917), Савременик (1917 – 1919), Књижевни југ (1918 – 1919), Политика (1919, 1921, 1925 – 1926, 1930 – 1939), Мисао (1919 – 1933, 1937), Женски покрет (1923), Жена и свет (1926), Женски свет (1928, 1933), Јужни преглед (1931 – 1932, 1934 – 1935), Летопис Матице српске (1934 – 1935, 1937 – 1939), Живот и рад (1935, 1937), Београдске општинске новине (1938) и многим другим. Знала је руски и француски језик. Преводила је са руског језика и превела је Толстојеву трилогију Детињство, Дечаштво, Младост, као и роман П. Арцибашева Осветник. Превод Толстојевог дела је неколико пута прештампаван. Била је веома образована и начитана књижевница, те је у својим делима оставила податке да је читала Толстоја, Дикенска, Мопасана, Шопенхауера, Достојевског, Чехова, Гогоља, Андрића, Вајлда, Ничеа и многе друге. О њеном делу писали су Јован Скерлић, Станислав Винавер, Сима Пандуровић, Милан Богдановић, Бранимир Ћосић, Владимир Ћоровић, као и Јулка Хлапец Ђорђевић, Паулина Лебл-Албала, Зофка Кведер, Десанка Максимовић, Љубица Марковић, Ксенија Атанасијевић и многи други. Приповетке ове ауторке су преведене на чешки, словачки, бугарски и енглески језик. Међутим, и поред веома значајног дела, његове популарности у међуратном периоду и обимне рецепције током живота ауторке, након њене смрти ниједно њено дело није прештамано, нити је постојала озбиљнија рецепција и систематска тумачења.

Хронологија рада:

1909 – објављује прве радове у Српском књижевном гласнику, који у том тренутку уређује Јован Скерлић. Прве приповетке објављује под псеудонимом Л. Михајловић. Од тог трентука постаје једна од редовнијих сарадница овог листа. Сарадња са СКГ настављена је и након рата у новој серији овог часописа.

1913 – под псеудонимом Л. Михајловић објављује прву збирку приповедака Исповести у тада престижној издавачкој кући С. Б. Цвијановића, која је веома позитивно оцењена од стране критике. Ово је једино дело Милица Јанковић које је имало и друго издање. Исповести су прештампане 1922. у Сарајеву.

1914 – 1921 – објављује преводе Толстојеве трилогије Детињство, дечаштво, младост.

1918 – објављује први роман Пре среће. Роман је као трећа књига едиције објављен у новопокренутој „југословенској“ издавачкој кући при часопису Књижевни Југ у Загребу, која је објављивала тада савремену књижевну продукцију Срба, Хрвата и Словенаца. Пре Милице Јанковић у овој значајној и престижној едицији новопокренуте „ревије“ објављене су књиге Алексе Шантића Песмe и Иве Андрића Ex ponto. Предговор за роман Пре среће пише Бранко Машић и прве реченице његовог предговора указују на специфичности женског ставаралаштва и гласе: „Књига коју напише женска рука несумњиво је за нас – књига из другог света. У њих значење речи има други смисао, други поредак; фразеологија им је мекша, једноставнија, савитљивија; реченице су им обичније, кратке, али не збијене, и тако налик на друге; па чак и у интепункцији открива се њихова женскост.“ (Машић: 1918)

1919 – штампа приповетку Калуђер из Русије, као самостално дело, у сарајевској едицији „Мала библиотека“ под редним бројем 220, у едицији у којој су штампана дела Нушића, Сремца, Шантића, С. Пандуровића, Исидоре Секулић, Јована Скерлића, али Горког, Шопенхауера, Бодлера, Флобера и других. Исте године објављује и збирку прича Незнани јунаци

1920 – 1922 – почиње да објављује књижевност за децу: Истините приче о деци и за децу (1922), Природа и деца. Приповетке за децу (1922), али и књиге приповедака Чекање (1920), Смрт и живот (1922). Сама ауторка је сведочила о томе да је почела да пише за децу по позиву, када ју је током рата Зорка Л. Лазић позвала да напише нешто за децу како би она то објавила. Милица Јанковић је стварала литературу за децу све до смрти паралелно са другим видовима стваралаштва.

1921 – Зофка Кведер у Загребу приређује Алманах југословенских жена за 1921. годину где прештампава део из Исповести Милице Јанковић.

1922 – објављује роман Плава госпођа где обрађује веома значајну тему за женску књижевност: проблем женске прељубе. За овај роман, ауторка је касније изјавила да јој је „критика омрзла ту књигу“. Активна је сарадница часописа Женски покрет.

1926 – 1929 – период од 1926 – 1928 проводи на лечењу у Паризу, где је проналази и Бранимир Ћосић који је у то време радио на својој књизи разговора са писцима којима је желео да осветли период од 1918. до 1930. Б. Ћосић је разговарао са Милицом Јанковић, међутим, овај интервју није нашао своје место у његовој књизи Десет писаца, десет разговора, објављеној 1931. године. Ћосићеве белешке о овом сусрету приредила је и објавила тек 1967. Иванка Удовички и тиме учинила доступним веома корисне информације и сведочења која је о себи оставила сама Милица Јанковић. У овом периоду ауторка објављује Приповетке за школску омладину I и II (1927 и 1929), као и дело Плави доброћудни вали (1929).

1932 – објављује дневничку прозу Међу зидовима, роман Мутна и крвава, као и дело Путем. Дело Међу зидовима је сведочанство о болести ауторке и о њеној везаности за кревет.

1934 – 1937 – пише приповетке, углавном за децу и омладину Зец и миш. Приче о животињама (1934), Жута породица и друге приче (1935) и Људи из скамије (1937).

1939 – одмах након смрти Милице Јанковић, у броју Српског књижевног гласника од 16. августа штампа се „Библиографија Милице Јанковић“, коју је приредио Живорад П. Јовановић.

селективну библиографију радова и рецепције, хронологију живота и рада ауторке направила Јелена Милинковић, август 2012.

основни извори за хронологију и библиографију:

 М.М.Николић, „Милица Јанковић“ у Лексикон писаца Југославије, II том, Ђ – Ј, Матица српска, Нови Сад, 1979. стр. 544 – 546;

Малиша Станојевић, „Животна и списатељска судбина Милице Јанковић“, у Анали Филолошког факултета, 1985, стр. 181 – 193;

Иванка Удовички, „Необјављени текст Бранимира Ћосића о Милици Јанковић“, у Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. 33, св. 1 – 2, 1967. стр 121 – 127. 

Професија/е и друге активности ауторка дечје књижевности, aуторка прозе/романа и сликарка
Језик (језици) на којима је писала српски
Финансијски аспекти ауторкине каријере живела од писања

Радови ове ауторке

Монографије

Чланци и други саставни делови

Преводи

Рецепција

Рецепцијa током живота ауторке

Рецепцијa након њене смрти

Ауторке које је читала