Љубица Аврамовић Луковић

Љубица_Луковић.jpg
Име и презиме Љубица Аврамовић Луковић
Псеудоними Etincelle
Презиме супруга и друга имена Луковић
Датум рођења 1858
Датум смрти фeбруар 11, 1915
Земља Србија
Језик српски

О њеној приватној ситуацији

Ћерка Јефтимија Аврамовића, филолога, професора и почасног члана Српског ученог друштва. Брат јој је био Сима Аврамовић, политичар и књижевник. Две сестре: Милица и Олга. Била је ученица Више женске школе у Београду.

Године 1877. удала се за Стевана Луковића, официра и почасног генерала Дринске дивизијске области. Нису имали деце.

1875. ступа у новоосновано Београдско женско друштво које током 1876-78. оснива болницу, а Љубица помаже Војном санитету, сарађује са Црвеним крстом, учествује у часопису Домаћица.

Почетком Првог светског рата спалила је архиву друштва и преселила се у Ниш. На једном од  задатака испоруке помоћи од стране домаћих и страних пријатеља Кола у Ваљево у јануару 1915. добила је пегави тифус, који ју је недуго потом однео. 29. јануара 1915. године написала је своје последње писмо пријатељици Делфи Иванић, подвлачећи: “На путу смо остале дванаест дана, намучиле смо се много, али волим што смо отишле и тој нашој великој беди мало помогле. Учиниле смо нашу дужност, како смо знале и могле!“

Умрла је 11.2.1915. у Нишу.

22.2.1925. постхумно је одликована медаљом „Флоренс Најтингејл“ на свечаној академији Кола српских сестара.

 

 

Место у ком је рођена Панчево
Место/а у ком/којим је живела Србија
Место у ком је умрла Ниш
Националност српска
Матерњи језик српски и српски
Брачни статус удата
Број деце 0
Образовање похађала школу

О њеној професионалној ситуацији

Учитељица, преводитељка, болничарка.

Потпредседница и главни контролор патриотско-хуманитарног друштва "Кнегиња Љубица" основаног 1899.

Објављивала у часописима Домаћица  и Босанска вила углавном под псеудонимом Etincelle.

1905. године постаје председница Кола српских сестара (на тој функцији биће до 1915) и учествује у идеји покретања годишњег календара Вардар 1906. године. Њен хуманитарно-патриотски рад састојао се у прикупљању помоћи за Србе у Македонији, помагању школама и центрима духовности, повезивању са српским културним друштвима у Босни и Херцеговини, Хрватској и Далмацији.

Са Делфом Иванић извојевала је код председника Санитета при Војном министарству отварање Четврте резервне болнице на Врачару, где се старала о рањеницима у Првом балканском рату, истовремено оснивајући све више свратишта са топлом храном за војнике дуж главних железничких саобраћајница.

Извори: Татјана Лош, "Живот Љубице Луковић проткан хуманошћу и родољубљем", фељтон „Знамените Српкиње“ у  додатку Вечерњих Новости, 23.6.2015, стр. 20.

                                                                  Мандић В. Хероине са светским одличјем: казивања о нашим добитницама медаље ”Флоренс Најтингејл”. Прво издање. Ниш: Просвета. 1998.

    Маја Савић Секулић, "Од београдске госпођице до (не)заборављеног јунака – Љубица Луковић", Универзитет у Новом Саду, Медицински факултет, фебруар 2013,  <https://web.archive.org/web/20160821231756/http://www.rastko.rs/rastko/delo/15155>

Професија/е и друге активности болничарка, преводитељка са француског, учитељица/наставница/гувернанта и хуманитарна радница
Језик (језици) на којима је писала српски и српски
Чланица редакцијских одбора и друго

Радови ове ауторке

Преводи

Рецепција

Рецепцијa током живота ауторке

Рецепцијa након њене смрти

Ауторке које је читала