Катарина Миловук

Katarina_Milovuk_slika.jpg
Име и презиме Катарина Миловук
Презиме супруга и друга имена Миловук
Датум рођења август 28, 1844
Датум смрти септембар 27, 1913
Земља Србија
Језик српски

О њеној приватној ситуацији

Катарина Миловук (рођ. Ђорђевић) рођена је 1844. године у Новом Саду. Основну школу завршила је у Новом Саду. Но, њени родитељи су сматрали да основно образовање није довољно, те су је охрабрили да настави даље школовање у Русији. Завршила је Николајевску гимназију 1861. године, а на Универзитету у Одеси положила је педагошки државни испит. После завршеног школовања, дошла је у Србију у коју се у међувремену преселила њена породица пошто је Катаринин отац, официр Јован Ђорђевић, добио службу. Године 1865. удала се за деветнаест година старијег Милана Миловука који је постављен за првог управитеља Реалке. Катаринин супруг био је и један од оснивача певачког друштва. После његове смрти, Катарина Миловук у потпуности се посветила Вишој женској школи и хуманитарном раду. Говорила је руски, француски, немачки и енглески. Свирала је клавир. Није имала потомке. Умрла је у Београду 1913. године.

Место у ком је рођена Нови Сад
Место у ком је умрла Београд
Брачни статус разведена/удовица
Образовање универзитетско образовање

О њеној професионалној ситуацији

Била је управница Више женске школе по њеном самом оснивању од 1863. до 1893. године. Иако веома млада, показала је велики предавачки дар. Катарина Миловук залагала се за увођење педагогије и методике, затим за изучавање руског, француског и немачког језика, које је и она сама говорила. Катарина Миловук била је ауторка уџбеника који коришћени приликом извођења наставе педагогије и методике. На њено инсистирање оформљен је школски хор. У почетку страни језици (немачки и француски), као и цртање и клавир, били су необавезни предмети у Вишој женској школи у Београду. Родитељи који су желели да њихова деца похађају наставу из поменутих предмета морали су то да финансирају. Катарина Миловук држала је часове француског, али није желела да узима хонорар, те га је остављала школи.

Била је позвана да ради и учествује у организацији Више српске женске школе у Солуну, што је чинила пуне три године, од 1904. до 1907. године.

Преводила је са немачког, руског, француског и енглеског језика.

Катарина Миловук заслужна је и за оснивање Женског друштва 1875. године у Београду, које је посебно значајно због свог хуманитарног карактера. Била је прва председница Женског друштва. Друштво је четири године после свог оснивања почело да објављује први женски часопис Домаћица. Ова година значајна је и по оснивању Женске радионице и „Пазара“ где су се могли куповати радови из Женске радионице. Женска радионица/Раденичка школа и „Пазар“ за циљ су имали очување заната попут шивења и кројења и обучавање девојака између 13 и 17 година. Она је оснивачица и Женског савеза који се борио за право гласа које жене у том тренутку нису имале. Била је једна од првих жена које су се дигле против окова патријархалног српског друштва оштро се борећи за права жена.

Године 1893. Катарина Миловук одлази у пензију и повлачи се са места управнице Више женске школе у Београду. Међутим, њен ангажман се ту не завршава. Наиме, она одлази у Солун да ради као управница Српске више женске школе са интернатом, где је радила три године. Реч је о школи коју су похађале српске девојке из крајева под турском влашћу.

Године 1906. изабрана је за прву председницу Српског народног женског савеза. Била је и потпредседница Кола српских сестара.

Поред изузетног педагошког рада и поред борбе за бољи положај жена, Катарина Миловук остаће запамћена по изузетном хуманитарном раду. Наиме, била је чланица Друштва за потпомагање и васпитање сиротне и напуштене деце. У ратним временима помагала је сиромашној деци, као и деци војника. Њеним залагањем у склопу зграде Више женске школе у Београду отворена је радионица у којој се шило за војску. Утицала је на жене да се током ратних година ангажују као болничарке и да помажу болеснима и рањенима. Катарина Миловук била је награђена за свој хуманитарни рад следећим одликовањима: године 1877. добила је Орден Друштва српског Црвеног крста, наредне године одликована је Медаљом кнегиње Наталије, а 1886. године Медаљом Краљице Наталије и Орденом Светог Саве III реда.

Kоришћени извори:

  1. Станков, Љиљана. Катарина Миловук (1844-1913): и женски покрет у Србији. Београд, Педагошки музеј, 2011.
  2. Стојаковић, Гордана. Знамените жене Новог Сада. Нови Сад: Футура публикације, 2001.
  3. Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића сакупио, обрадио и средио Властоје Д. Алексијевић (1911–1969); Шеста свеска: слово M; Доступно на http://digitalna.nb.rs/wb/NBS/Katalozi_i_bibliografije/P_425/P_425_06#page/0/mode/1up

 

Хронологију и библиографију направила и ауторку уредила: Милица Ђуричић 

Професија/е и друге активности друштвено-културна активисткиња и учитељица/наставница/гувернанта

Радови ове ауторке

Монографије

Преводи

Рецепција

Рецепцијa током живота ауторке

Рецепцијa након њене смрти

Ауторке које је читала