Јелица Беловић Бернаджиковска

3.jpg
Име и презиме Јелица Беловић Бернаджиковска
Псеудоними Bianca, B., Bianche, Bianchi, Бианка, Јелица, Јеле, Јасна, Хеле, тета Jeлица, Млада госпоја Ана и Љуба Т. Даничић
Презиме супруга и друга имена Bernadzikowski
Датум рођења фeбруар 25, 1870
Датум смрти јун 30, 1946
Земља Србија
Језик немачки и српски
Веб адреса http://neww.huygens.knaw.nl/authors/show/3747

О њеној приватној ситуацији

Јелица Беловић Бернаджиковска  је рођена 1870. године у Осијеку, где је завршила основну школу. Нижу гимназију завршава у Ђакову. Била је ученица  завода Јосипа Јураја Штросмајера, а школовала се и у Загребу, Бечу и Паризу.  У Мостару се упознала са Пољаком Јанком Бернаджиковским, службеником Окружног суда, за кога се 1896. године удала. Остала је удовица са једним сином током Првог светског рата. Умрла је у Новом Саду.  

Место у ком је рођена Осијек
Место/а у ком/којим је живела Аустрија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Француска и Србија
Место у ком је умрла Нови Сад
Националност српска
Матерњи језик српски и немачки
Брачни статус разведена/удовица
Број деце 1
Пол детета (деце) M
Образовање похађала школу

О њеној професионалној ситуацији

Укупан рад Јелице Беловић Бернаджиковске може се поделити на три сегмента – педагошки, етнографски и књижевни. Као учитељица је радила у Загребу, Руми, Осијеку, Мостару, Сарајеву. У Бања Луци је била управитељица више девојачке школе. Због проблема са аустроугарским властима пензионисана је 1908. године. У наставу се вратила 1918. године, у трговачкој школи у Сарајеву.

 У Загребу је, 1907. и 1908. уредила два музеја – етнографски и обртничко-уметнички. У Прагу је 1910. године приредила изложбу ”Српска жена”.  Још 1907. је објавила Српски народни вез и текстилну орнаментику, а етнографско истраживање наставља и по повратку у Сарајево. Врхунац тог сегмента њеног рада јесте књига о културној историји Јужних Словена коју је објавила на немачком језику под именом Јасна Беловић, 1927. године у Дрездену.

Посебно је занимљива сарадња са чувеним фолклористом, приповедачем и сексологом Фридрихом Саломом Краусом у његовom годишњаку Антропофитеја (Antropophitea) (излазио у Лајпцигу од 1904-1913, укупно 10  свезака).

У истраживању женске књижевности Јелица Беловић заузима посебно место пре свега јер је уредила публикацију Српкиња за 1913. годину као пресек историје  интелектуалног рада Српкиња. Публикација обухвата портрете више од 50 учитељица, књижевница, добротоворки и интелектуалки. Уводни текст, непотписан али несумњиво из њеног пера, ”Жене и књижевност”, бави се узроцима одсуства жена у књижевној садашњости и историји и поставља питања која ће Вирџинија Вулф 1929. године обрадити у чувеном есеју Сопствена соба. Због те публикације, и познатих уверења о јужнословенском јединству, Јелица Беловић Бернаджиковска је морала да напусти Сарајево и оде у Осијек, где је остала до 1917. године, када се враћа у Сарајево, где је постала уредница листа ”Народна снага”.

У Библиографији књига женских писаца штампаних у Војводини, Српбији, Јужној Србији и Црној гори до свршетка године 1935 , објављеној у Београду 1936, набројано је 20 њених антрополошких, педагошких и етнографских радова, док је у књижици Педесет година живота и рада (Нови Сад, 1936) наведено више од 40 књига  и већих публикација, уз велики број појединачних чланака.     

Др Тихомир Остојић упоредио је значај њеног рада са делом Вука Караџића и Јована Цвијића.

Професија/е и друге активности aуторка текстова за часописе, књижевна критичарка, учитељица/наставница/гувернанта, уредница часописа, научница и Етнографкиња
Језик (језици) на којима је писала српски и немачки
Чланица редакцијских одбора

Радови ове ауторке

Монографије

Чланци и други саставни делови

Серијске публикације

Рецепција

Рецепцијa током живота ауторке

Рецепцијa након њене смрти

Ауторке које је читала