Јелена Мрњавчевић, Јефимија

bomba2jef8uz0sx.jpg
Име и презиме Јелена Мрњавчевић, Јефимија
Псеудоними Монахиња Јефимија
Датум рођења 1349
Датум смрти 1405
Земља Србија
Језик српски
Веб адреса http://resources.huygens.knaw.nl/womenwriters/vre/persons/04c13c56-e07e-4f60-8642-c01c3d0ebb69#prevnext=1

О њеној приватној ситуацији

Јелена је била удата за деспота Угљешу, рођака цара Душана. Са њим је имала сина, који је умро као дете, имао је мање од четири године. Сахрањен је у манастиру Хиландар на Светој Гори, где је почивао и ћесар Војихна, Јеленин отац. Деспот Угљеша погинуо је у бици на Марици 1371. године. Јелена, оставши сама у двадесет и другој години, дошла је на двор кнеза Лазара и кнегиње Милице у Крушевац, будући да је била Миличина рођака. Замонашила се и узела  име Јефимија, под којим је позната као прва српска књижевница. Не зна се поуздано када се замонашила, али сигурно је пре Косовског боја дошла у Србију. После 1405. године не помиње се у повељама и другим изворима. Мисли се да  је своје последње дане провела у манастиру Љубостиња. Узела је још строже монашке завете и добила име Јевпраксија.

Место/а у ком/којим је живела Србија
Место у ком је умрла манастир Љубостиња
Националност српска
Матерњи језик српски
Брачни статус разведена/удовица
Број деце 1
Име(на) детета(деце) Угљеша
Пол детета (деце) M
Религијска и слична уверења православље

О њеној професионалној ситуацији

Имала је све услове за добро васпитање – знала је грчки, кретала се у друштву учених црквених људи, била је изузетна везиља. О њеном образовању и талентима сведоче текстови које је саставила и предмети примењене уметности које је израдила. Податак да је за себе поручила један Псалтир 1370/71. године говори о њеној књигољубивости.

Верује се да је Јефимија помагала кнегињи Милици у вођењу државних послова, у периоду Миличине владавине – у тешком и опасном времену након Косовске битке. Свакако је утицала на васпитање Миличине деце, од којих су Стефан Лазаревић и Јелена Балшић били веома образовани и наклоњени књижевном раду. Важно је њено учешће у дипломатској мисији код султана Бајазита. Кнегиња Милица – монахиња Јевгенија и Јефимија пошле су у априлу 1398. године да оправдају деспота Стефана Лазаревића, осумњиченог за вазално неверство Бајазиту. Константин Филозоф  у Житију деспота Стефана Лазаревића веома похвално писао је о овом деликатном подухвату две монахиње, при том је истакао Јефимијину мудрост:  „Пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара. Ова у многим речима и стварима будући најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Када су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара, (Јефимија) јој рече: 'Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо'. Оне мудро тада свршише све своје потребе помоћу Богоматере, у коју и положише своју наду". Ове Константинове речи, уз додатак да је Милица била мудра као Одисеј, представљају највећу похвалу написану  женама у српској књижевности. Јефимија и кнегиња Милица учестовале су у још једном важном подухвату – заслужне су за пренос моштију Свете Петке у Србију.  Ову реликвију затражиле су на дар од Бајазита и тако је светитељка доспела у нашу земљу.

У српској књижевности Јефимија је остала позната по три своја књижевна дела високе уметничке вредности. Сва три сачувана су у материјалу, тако да представљају споменике не само књижевности, него и примењене уметности. Њени радови замишљени су као дар  –  манастирима Хиландару и Раваници. У њима је, у првом лицу једнине, Јефимија истакнута као даровалац и састављач.

Први текст, Туга за младенцем Угљешом, урезан је у сребру, у двострукој иконици коју је Јефимија приложила Хиландару. Настао је између 1368. и 1371. године, након смрти њеног малог сина Угљеше Деспотовића. Угравиран је у позлаћене сребрне плочице, украшене бисерима и драгим камењем. На једној иконици приказана је Богородица са малим Христом, на другој Света Тројица у облику Гостољубља Аврамовог. Текст Туге састоји се из две дуже, дубоко емотивне  реченице. Јефимијина молитва није конвенционална и апстрактна, него је лична и конкретна – она признаје да је „природом матерњом побеђена“ и да не може да обузда своју тугу за умрлим дететом.

Мољење Господу Исусу Христу настало је 1398/99. године. Текст је извезен на завеси за царске двери, коју је Јефимија даровала Хиландару, где се и данас чува. На завеси,  једном од најлепших везова у старој српској уметности, израђени су ликови Исуса Христа, Јована Златоустог и Василија Великог. У дну је Јефимија извезла текст свог мољења, за које се надахнула речима византијских писаца Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста из молитава пред причешће.

Њено треће дело – Похвала кнезу Лазару у целини јесте изворан песнички текст. Извезена је позлаћеном жицом на црвеном атласу, са намером да буде покров за ковчег са моштима светог кнеза. Јефимија је покров наменила Лазаревој  задужбини Раваници –  данас се налази у Музеју Српске православне цркве. „Спој личне и опште трагедије, у савршеном складу уздржаног израза и композиције, уздиже ово Јефимијино дело у ред  најлепших текстова српске књижевности". (Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 197). Иако по жанру похвала, овај њен текст је по унутрашњем тону молитва светом кнезу за општу и непосредну помоћ угроженом народу и синовима Стефану и Вуку, као и за посредовање код светих мученика. На самом крају Похвале Јефимија говори о себи – моли светог кнеза да утиша „љуту буру њене душе и тела“.

Јефимијина дела на иконици, завеси и покрову  јесу, у ствари, молитве настале у одређеним моментима и са одређеном наменом. Састављене су у првом лицу, у облику директног обраћања божанској или светитељској личности, и то је њихова прва црта која им даје тон срдачности и интимности. Друга црта је што оне не садрже апстрактна осећања и морална размишљања, него тугу и бол, личну патњу, страховања за себе и ближње, за цео један народ. Прва наша жена за коју знамо да је писала, писала је не о нечем или неком, већ о себи, и чинила је то на изразито исповедан и непосредан начин (М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 311).

У науци је остало отворено питање још једног евентуално Јефимијиног дела – реч је о плаштаници рађеној око 1405. године, која се данас налази у румунском манастиру Путна. Ова плаштаница спада у најраскошније радове у српској примењеној уметности. На свили је златним и сребрним концем извезен лик мртвог Христа са збором анђела, а натписи су на грчком језику.  У обради фигура постоје стилске сродности са хиландарском завесом за царске двери.

Јефимији се приписује и један аер (воздух) с краја XIV и почетка XV века, који се чува у београдском Музеју Српске православне цркве. За њен долазак из Сера на двор кнеза Лазара везује се доношење грчке плаштанице Антонија из Хераклеје, коју је могла да види у деспотовини свог мужа пре битке на Марици. Ова тканика спада у највредније примерке студеничке ризнице. Претпоставља се и да је Јефимија наручила једну икону Богородице, након 1371. године. Икона је дело сјајног солунског уметника, налазила се у манастиру Поганово, сада је у Народном музеју у Софији.

Библиографију направила и ауторку уредила: Светлана Томин

Jефимија

Професија/е и друге активности везиља (или други ‘дамски послови’), калуђерица и aуторка религијске књижевности
Језик (језици) на којима је писала српски

Рецепција

Рецепцијa током живота ауторке

Рецепцијa након њене смрти

Ауторке које је читала