Jeлена Димитријевић

Jelena Dimitrijevic-001.jpg
Име и презиме Jeлена Димитријевић
Презиме супруга и друга имена Jован Димитријевић
Датум рођења март 27, 1862
Датум смрти април 22, 1945
Земља Србија
Језик српски
Веб адреса http://resources.huygens.knaw.nl/womenwriters/vre/persons/e3a8539e-0a0b-40d9-b27d-4556bd42fedc

О њеној приватној ситуацији

1862. Рођена  у   Крушевцу,  у  породици трговца Николе Миљковића и  мајке Стаменке, кћерке кнеза Милојка из Алексинца. Јелениној мајци, Стаменки Кнез-Милојковић, тада је 46 година, а Јелена јој је  десето дете.

1872 (око) Јелена  прелази у Алексинац, у кућу најстаријег полубрата, Николе Петровића. Петровић је био имућни трговац без сопствене породице, те ускоро по смрти Николе Миљковића,  у његов дом прелазе и Јеленина мајка остала браћа и сестре. Заједно са братом од ујака, Добросавом Кнез-Милојковићем, Јелена почиње  самостално да учи стране језике. Због повреде ока,  ограничавају јој читање и учење, али она  кришом чита књиге из братовљеве, за то време, ”доста велике”, библиотеке.

1881. Удаје се 15. фебруара   за Јована Димитријевића, артиљеријског потпоручника, и прелази у Ниш, где ће, уз повременe прекиде, остати 17 година. То је преломни тренутак у њеном животу. Прелазак у веће место и брак са Димитријевићем у чијем  ”момачком стану, сав намештај и све покућство беху књиге, које је отплаћивао и после женидбе...” , значили су отварање нових хоризоната. За разлику од братовљевог дома, овде је могла да чита отворено и колико је желела.

1898. Прелази са мужем у Београд, где ће остати до краја  живота.

1912-1913 Била је болничарка у Балканским ратовима

1914. Први светски рат је затиче у Немачкој. У земљу се враћа преко Швајцарске, Италије и Грчке.

1915.  Јован Димитријевић гине на фронту

1919. Путује у Француску и Шпанију, а у септембру из Енглеске одлази у Америку.

1920.  Борави у Америци  до краја године.

1926. Путује на Исток,  у Египат, Палестину,  Сирију, Либан. Обилази Александрију, Каиро, Мемфис, Луксор, Долину Краљева; Свету Земљу, одлази на Христов гроб, Јерусалим, Дамаск, Бејрут, Хаифу... У Египту се сусреће са чувеном феминисткињом Ходом Ханем Шарауи-Пашом, председницом Савеза египатских феминиста.  Сусрету је посвећено једно поглавље у њеном путопису Седам мора и три океана, које завршава констатацијом: „Да сам отишла из Египта, а да нисам имала срећу и част да видим Госпођу Шарауи-Пашиницу, било би ми исто тако као да сам отишла из Шпаније а да нисам видела Алхамбру.“

1927. Путује из Египта у Бомбај. Ту борави код госпође Тате, индијске феминисткиње.  У Индији се на кратко среће и са  Тагором. Даље путује у Јапан, Кину, на Цејлон... 

1934. У августу јој је опљачкана кућа, лопови су однели не само новац, већ и много предмета од вредности. Јелену је овај догађај дубоко погодио, а нарочито је имала зазор од тога да се о крађи пише у новинама.

1945. Умире  22. априла  у Београду. У рукопису остају аутобиографски роман Мелпомена, записи о Грчкој, Под небом вечно плавим, поезија, неколико приповедака и белешке.  Три рукописне збирке из њене заоставштине јесу рана Старински гласови, Сунцу за сунце и збирка из тридесетих година, написана у Паризу, на француском Au soleil couchant.

Место у ком је рођена Крушевац
Место/а у ком/којим је живела Србија
Место у ком је умрла Београд
Националност српска
Матерњи језик српски
Брачни статус разведена/удовица
Број деце 0
Друштвена класа виша класа
Образовање самоука
Религијска и слична уверења православље

О њеној професионалној ситуацији

1878. Написала  прву песму, под насловом „Девојко“.

1881. Постаје најмлађа управна чланица  Подружине женског друштва у Нишу.

Поред европских језика које је већ почела да учи (научиће немачки, француски, енглески, руски, грчки и, вероватно, италијански),  oд муфтије Ибрахим ефендије  учи и турски, и то  не само језик, већ  и турске обичаје. Захваљујући муслиманским женама из суседства, које поштују њено образовање, улази у хареме и њихов живот упознаје у простору који је женама друге вере  готово недоступан. То је почетак њеног интересовања за живот муслиманки, због ког ће путовати у Скопље, Солун, Цариград и даље на исток.

1892. Објављује  песму „Баба Краса: У мој змеан и с`г“ у божићном броју београдског листа Видело.  Сама ауторка назвала је песму „приповетком у стиху“. Песма је позната по томе што представљa први случај  да је једна песникиња употребила дијалекат, у овом случају нишки.  Песма на духовит начин даје слику живота у Нишу, а   мотивски наговештава и новелу Ђул Марикина прикажња.

1894. У Нишу објављује  прву збирку поезије, Песме I (Јеленине песме). Почињу нагађања о ауторки, међу којима су и та да  је у питању Туркиња која је одбегла из харема и покрстила се. Једна од песама из ове збирке, ”Сунце јарко”, из циклуса ”Севдији од Севдије”, стекла је велику популарност  у народу као песма за певање. Музички је записана према певању српских рањеника на Битољском фронту.

1895. У Босанској вили излази приказ поезије Ј. Димитријевић, под насловом Јеленине песме, из пера књижевних критичарки Косаре Цветковић (1868-1953) и Христине Ристићеве (1867-1938).

Павле Поповић објављује у Српском прегледу текст ”Песме Ј. Јов. Д.”, у коме , између осталог, каже да овим песмама треба дати ”нарочити значај” због њиховог квалитета.

1897. Писма из Ниша о харемима објављена у Београду.

1908. У писму пријатељици Лујзи Ст. Јакшић, од 2. августа 1908, објашњава разлоге свог пута у Солун, из чега се наслућују и елементи будућег романа Нове: ”Ја пођох онамо с много радости и радозналости: видећу оне које сам волела и од којих сам вољена, дознаћу како им је кад су развијене, црвене ли старотуркиње од стида, мећу ли по нагону махраму на главу, умеју ли да иду с људима и радују ли се нове, да ли је у Солуну било за све њих шешира или су неке гологлаве.”

1912. Роман  Нове објављен у Београду, издање и награда Српске књижевне задруге. Роман говори о животу турских жена у  Солуну, у тренутку уочи дубоких друштвених промена. Разапете између традиционалних улога и васпитања по западној «моди», младе Туркиње постају свесне ограничења која их сусрећу на сваком кораку у животу. Покушавајући да остваре своје, често сасвим нејасне, снове, оне углавном страдају у судару старог и новог, источног и западног, традиционалног и модерног. Строге поделе и јасни прописи који потичу из традиционалног друштва, стварају слојевиту слику стварности представљену у овом роману. Поред антрополошки занимљивих слика живота у харему (женски део куће), свадбених и других обичаја, роман Јелене Димитријевић кроз судбине различитих женских ликова даје и ширу слику историјског тренутка у ком се један свет дубоко преображава.

1928. На иницијативу Удружења југословенско-руских студената,  у Београду је 30. децембра  прослављена тридесетпетогодишњица њеног рада. Свечаност је одржана у ”великој универзитетској дворани”, а говориле су професорке  Даринка Стојановић (1892-1971) и Јелена Лазаревић  (1877-1947). Присуствовао је краљев изасланик, министар просвете, Милан Грол.  Прочитана је и честитка књижевног историчара Павла Поповића, тада проректора универзитета, који је Јеленину каријеру пратио од самог почетка. У писму се, између осталог, наводи да је он препоручио Српској књижевној задрузи роман Нове за објављивање. 

Као посебно  признање,  по њој су назване улице у Нишу и Алексинцу.

У часопису Жена и свет објављен текст Анђе Бунушевац, „Г-ђа Јелена Димитријевић, позната књижевница и прва наша жена која је ишла на пут око света“.

Хронологију и библиографију направила и ауторку уредила: Биљана Дојчиновић

Професија/е и друге активности aуторка прозе/романа, aуторка путописа, aуторка текстова за часописе и песникиња
Језик (језици) на којима је писала српски
Финансијски аспекти ауторкине каријере стипендија/издржавање/пензија
Чланица друго

Радови ове ауторке

Монографије

Чланци и други саставни делови

Некњижна грађа

Рецепција

Рецепцијa током живота ауторке

Рецепцијa након њене смрти

Ауторке које је читала