Делфа Иванић

delfa.jpg
Име и презиме Делфа Иванић
Датум рођења март 6, 1881
Датум смрти август 12, 1972
Земља Црна Гора и Србија
Језик српски

О њеној приватној ситуацији

Делфа Иванић потиче из угледне породице херцеговачког устаника Ивана Мусића, који је своје порекло изводио из лозе сестрића кнеза Лазара, браће Мусић из 14. века. Делфа је рођена у Подгорици 1881, где јој је отац кратко био у служби код књаза Николе. Након очевог разлаза са књазом, Делфа са оцем и мајком Цвијом прелази у Београд. Мајку је изгубила у петој, а оца у седмој години. Усвојили су је Катарина Константиновић (ћерка Анке Обреновић и несуђена супруга кнеза Михаила) и Михаило Богићевић (унук војводе из Првог српског устанка Анте Богићевића), те Делфа као девојчица игром судбине улази у највише друштвене кругове ондашње Србије.

Делфа Иванић припада првој генерацији систематски школоване женске омладине. Завршила је Српску вишу женску школу (1891–1897), где је упознала и сликарку Надежду Петровић, тада наставницу цртања у поменутој школи. Из тог дружења ће се развити велика идеја о оснивању Кола српских сестара, које се може назвати Делфиним животним делом. Започиње студије хемије у Женеви (1897–1899), али се враћа у Београд због изненадне смрти очуха Михаила Богићевића. Као свршена учитељица, упућује се у Скопље 1900. године, да помогне образовање српског народа под Отоманском империјом – ту ће боравити до 1903. У Скопљу упознаје и свог животног сапутника – Ивана Иванића (1867–1935), дипломатског представника Србије и новинара, ентузијасту сличних опредељења која ће их трајно спојити и у приватном животу. Са њим ће пропутовати велики део Европе (Цариград 1904–1905, Будимпешта 1905–1906, Ријека 1024, Трст 1926–1931, Франкфурт на Мајни 1932–1934). У Београду 1903. са Надеждом Петровић оснива Коло српских сестара, у чијем хуманитарном раду учествује током читавог живота, до немачке окупације 1942, када Гестапо укида ово удружење.

Априлски рат и окупацију провела је у Београду. Гестапo ју је ухапсио у поодмаклим годинама као истакнуту чланицу Кола, а по ослобођењу 1944. ухапсили су је комунисти као „реакционарни елемент“. Умрла је у дубокој старости у Дому Светог Саве у Душановој 11а, 1972. године, оставивши из себе рукопис мемоара, тек недавно објављених.

Место у ком је рођена Подгорица
Место/а у ком/којим је живела Србија
Место у ком је умрла Београд
Националност српска
Брачни статус удата
Образовање универзитетско образовање

О њеној професионалној ситуацији

Кроз оснивање Кола српских сестара 1903, у Ратарској улици, у дому Мите Петровића заједно са Надеждом Петровић, Делфа Иванић се трајно опредељује за хуманитарни рад којим ће се бавити до краја живота. 

Уређивала је заједно са супругом гласило Кола, календар „Вардар“, чији се први број појавио 1906. године. Календар је излазио једном годишње у два маха: 1906–1913, и 1920–1940, са укупно 29 бројева. Делфа Иванић је вредно сарађивала, писала и уређивала ово гласило. У њему је објављивала своја сећања на сараднике Кола, као и говоре поводом значајних датума, радила је на просвећивању женског света, њиховом образовању и организовању у борби за права жена. Тако је на позив Чешког женског друштва гостовала у Прагу 1910, припремајући изложбу народних рукотворина. Године 1911. била је члан делегације Кола која је присуствовала сахрани Аделине Паулине Ирби у Сарајеву. Исте године је постала потпредседница Женског савеза и са Катарином Миловук борила се за право гласа жена, једнаке плате за исте професије, но без успеха.

Организаторске и дипломатске способности Делфе Иванић, нарочито су дошле до изражаја током Балканских ратова (спасавање српских рањеника у Љешу 1912–1913), као и по избијању Првог светског рата, када борави у Скопљу (1915), прелази Албанију са супругом (1915), потом долази у Француску (Ницу и Париз 1916–1917), Лондон (1915). Заслугом рада Кола српских сестара током Првог светског рата обезбеђени су хуманитарни пакети за хиљаде наших војника и цивила затворених по логорима у Аустрији и Мађарској. Делфа и сараднице Кола су развиле изузетну пропагандну активност за српску државу међу Французима у Ници, а организаторке су и главне прославе Видовдана у Лондону 1916, као и широм Енглеске. Посебним делом Делфе Иванић и видљивим доприносом култури Београда, може се сматрати изградња Дома Кола српских сестара, велелепне грађевине у Ресавској 11, 1923. године.

Разграната делатност Кола српских сестара по целој Краљевини Југославији, учешће у форумима и женским савезима, као и сарадња у гласилима (Жена и свет, Женски покрет, Вардар), били су круна Делфиног рада, али нажалост, дуг животни век јој је досудио и да види крах целокупног свог друштвеног и националног прегнућа. Током окупације 1942. Гестапо укида Коло, заузима зграду у Ресавској, а комунистичка власт у новој Југославији више га не обнавља.

Делфа Иванић је објавила око тридесет литерарних записа, публицистичких радова, сећања и приказа.
Сарађивала је у листовима и часописима: Зора, Босанска вила (1905), Домаћица, Бранково коло, Застава (1910), Вардар (1906–1913, 1937–1941), Препород (1918–1926), Голуб, Жена и свет (1927–1936), Жена (1927–1936), Просветни преглед (1927–1936), Женски покрет (1918–1926), Veda, Време, Гласник Југословенског женског савеза, Ревија, Глас резервних официра и ратника.
Била је чланица редакције Женског покрета (1921), Алманаха Јадранска стража (1925).

Професија/е и друге активности друштвено-културна активисткиња, учитељица/наставница/гувернанта, уредница часописа, хуманитарна радница, aуторка прозе/романа и aуторка текстова за часописе
Финансијски аспекти ауторкине каријере друго
Чланица редакцијских одбора

Рецепција

Рецепцијa током живота ауторке

Рецепцијa након њене смрти

Ауторке које је читала