Аница Савић Ребац

anica_savić_rebac.jpg
Име и презиме Аница Савић Ребац
Презиме супруга и друга имена Ребац
Датум рођења октобар 4, 1892
Датум смрти октобар 7, 1953
Земља Србија
Језик српски
Веб адреса <a href="/sr/authors/anica-savic-rebac?rel=external"><a href="http://sr.wikipedia.org/sr/Anica_Savi%C4%87-Rebac">http://sr.wikipedia.org/sr/Anica_Savi%C4%87-Rebac</a></a> и <a href="/sr/authors/anica-savic-rebac?rel=external"><a href="http://neww.huygens.knaw.nl/authors/show/3837">http://neww.huygens.knaw.nl/authors/show/3837</a></a>

О њеној приватној ситуацији

Рођена је 1892. године у угледној новосадској породици. Отац јој је био Милан Савић дугогодишњи секретар Матице српске и уредник Летописа Матице српске, књижевник, књижевни преводилац и културни радник, а мајка Јулијана Савић (рођ. Давидовац). Јулијана је Аницу родила у својој 33. години и она је била њихово једино дете, те је била окружена изузетном љубављу и пажњом и мајке и оца, а породица у потпуности посвећена њеном одрастању и образовању. Кућа Савића у Новом Саду била је центар окупљања књижевника, уметника и осталих значајних личности почетка 20. века. Сходно томе, Аница је одрастала у друштву знаменитих људи оног доба међу којима су Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Симо Матавуљ, Урош Предић и многи други који су посећивали дом њеног оца. У најранијој младости окренула се књижевности, а захваљујући очевој подршци већ је у својој 12. години штампала прве преводе, а наредне године и своје прве песме у листу Бранково коло, да би са свега 17 година објавила и свој први есеј. Одржавала је контакте и водила интензивну преписку са значајним људима свога доба од којих се могу издвојити Милан Кашанин и Милош Црњански.

1909 – Аница Савић је у Новом Саду завршила основну школу, средњошколски течај у Српској православној девојачкој школи и Српску православну велику гимназију. Матурирала је 1909. године као једина девојка у генерацији.

1910 – цела породица Савић се због Аничиног школовања сели у Беч, где она уписује класичну филологију. Била је изузетно талентована за учење страних језика, са лакоћом је савладала енглески, француски и немачки језик, као и латински и старогрчки. Читала је у оригиналу античке писце и већ се у најранијем детињству заинтересовала за свет хеленске књижевности и културе што ће јој остати животна, књижевна и научна преокупација. Током студирања у Бечу била је у центру европске културе.

1914 – 1918 – Пред почетак Првог светског рата Аница Савић је апсолвирала класичне науке и њена породица се враћа у Нови Сад, где проводе ратне године. За Аницу овај период представља стагнацију у њеном институционалном напредовању и формалном образовању.

од 1920 – због процедуралних разлога на Београдском универзитету Аница дипломира тек 1920. године. Након дипломирања за њу настаје период професионалне несигурности. Са амбицијама и образовањем које је поседовала желела је да ради на универзитету, међутим у универзитетским круговима су постојали велики отпори за тако нешто, па је Аница највећи део своје професионалне каријере провела као професорка у гимназијама често мењајући место запослења. Радила је у неколико гимназија у Новом Саду, Београду, Скопљу, Сарајеву.

1921 – Пресудан догађај за живот Анице Савић јесте њена удаја за Хасана Ребца 1921. године и пресељење целе њен породице у Београд. Хасан Ребац је студирао у Београду и Бечу, а завршио је студије орјенталистике на Сорбони. Учествовао је у балканским ратовима као српски комита и добровољац, повлачио се са српском војском преко Албаније у Првом светском рату, након чега је преко Солуна отишао у Француску. У међуратном периоду био је службеник Министарства вера Краљевине СХС. Однос Хасана и Анице био је однос пун љубави, разумевања и подршке и поред различитих политичких, националних и верских предрасуда средине. Наиме, мешовити православно-муслимански брак никада није наишао на разумевање ни једне ни друге средине, а додатно им је био отежан положај тиме што ни једно ни друго нису били посвећен верници, чак напротив. Обоје су својим прогресивним ставовима надилазили средину у којој су живели и радили, а у очима јавности су једно другоме били слаба тачка: у новосадским и београдским круговима о Аничиној удаји за муслимана говорило се као о нечему несхватљивом, а у муслиманским круговима Хасан је био негативно коментарисан како због тога што му је супруга хришћанка, тако и због тога што је исувише образована и самосвесна личност.

1930 – 1941 – Значајан део живота након 1930. године Аница и Хасан провели су у Скопљу, где је Хасан службовао и где ће живети све до 1941. године када ће се као избеглице преселити прво у Врњачку Бању, а затим у Београд, где су неколико година изузетно тешко живели. Отац јој умире 1930. године. Аничина породица је, и пре смрти Милана Савића, остала без највећег дела свог иметка који је био уложен у Аничино школовање, путовања, угодан живот, помоћ новосадским и другим књижевницима, тако да се Аница често борила са тешким материјалним околностима, које су посебно драматичне биле током и непосредно након Другог светског рата. 

1941 – 1945 – Живи у Београду борећи се са изузетно тешким материјалним приликама.

1946 – добија запослење на Београдском универзитету.

1953 – Аница Савић Ребац је била изузетно везана за супруга. Након његове смрти 4. августа 1953. године, она одлучује да изврши самоубиство и након два безуспешна покушаја 7. октобра 1953. године пуцавши себи у срце убија се у свом стану у Београду. Аница и Хасан сахрањени су на Новом гробљу у Београду.

Место у ком је рођена Нови Сад
Место/а у ком/којим је живела Аустрија, Македонија и Србија
Место у ком је умрла Београд
Националност српска
Матерњи језик српски
Брачни статус удата
Друштвена класа средња класа
Образовање похађала школу и универзитетско образовање

О њеној професионалној ситуацији

1905 – објављује први превод Бајроновог текста Ноћни призор код Рима

1906 – објављује прву песму Пан у Бранковом колу.

1906 – 1911 – интензивно као веома млада објавлјује поезију у периодици, најчешће у часопису Бранково коло. Поред објављивања поезије, у периодици се штампају и њени есеји, као и преводи многих аутора, међу којима су Томас Мор, Сили Придом, Шели, Пиндар и други. У овом периоду почиње да објављује и у Летопису Матице српске, а сарађује и са другим часописима попут Босанске виле.

1917 – 1925 – редовно сарађује са часописом Књижевни југ у коме објављује како своје радове, тако и преводе. У периоду непосредно након Првог светског рата Аница живи на релацији Нови Сад–Београд и налази се у центру културних и књижевних збивања, објављује поезију и есејистику у периодици, заједно са Ксенијом Атансијевић учествује у оснивању авангардног часописа Дан и постаје једна од сталних сарадница овог листа. Дружи се са Милошем Црњанским који јој посвећује и једну песму у збирци Лирика Итаке. Објављује у новооснованом часопису Мисао, чији је уредник Симо Пандуровић, као и у обновљеном Српском књижевном гласнику, који уређује Богдан Поповић. Сарадњу са низом листова наставиће и наредних година.   

1926 - Поред књижевног и научног рада, активне сарадње са великим бројем листова и часописа, Аница Савић Ребац је била посвећена и друштвеном активизму и укључена посредно у политичке догађаје епохе. Приликом оснивања ПЕН центра у Београду 1926. године, заједно са Десанком Максимовић, била је међу првим кандидаткињама за чланство у овој међународној организацији. Била је, као и њен супруг Хасан Ребац, присталица југословенске идеје и дубоко је веровала у идеје левице, револуције, социјализма и комунизма чије упориште је проналазила у антици и хеленској књижевности и култури. Била је ангажована и на пољу феминизма и женских права.

1927 – са групом интелектуалки основала је југословенски огранак Интернационалне федерације универзитетски образованих жена која се између осталог залагала и за одбрану и заштиту професионалних интереса високо образованих жена. Оваква подршка и удруживање је било неопходно јер су факултетски образоване жене и поред својих знања и способности наилазиле на велике отпоре, па чак и разна подметања и лажне оптужбе у професионалној каријери.

1929 – Иако је веома рано почела да објављује преводе и песме у периодици, Аница Савић је тек, после више неуспелих покушаја код издавача, 1929. године објавила своју прву и једину збирку песама Вечери на мору. Након тога се све више окренула превођењу, есејистици, критици и посебно педагошком и научном раду. Писала је о Милици Стојадиновић Српкињи, Јовану Дучићу, Лази Костићу, Светозару Ћоровићу, али и о Томасу Ману, са којим је имала и приватну пресписку, Волту Витмену, Шелију и многим другим.

1930 – 1941 – највећи део времена живи у Скопљу. Током живота у овом граду била је председница Удружења универзитетски образованих жена. Угостила је Ребеку Вест и њеног супруга Д. Х. Велса, а у чувеној путописној књизи о Југославији Црно јагње сиви соко Ребека Вест пише о Аници и Хасану, именујући их Милица и Мехмед. Такође, у годинама око Другог светског рата започела је свој ангажман и у Антифашистичком фронту жена (АФЖ).

Докторирала је 1932, наредне године је промовисана у звање доктора науке, а одмах након докторирања у Скопљу објављује своју другу књигу Претплатонска ератологија.

после 1933 – Након докторирања Аница наставља да објављује велики број студија и есеја. Паралелно са научним радом бави се и преводилаштвом. Поред тема везаних за хеленизам, пише о Гетеу, Спинози, Томасу Ману.

1936 – објављује књигу Платонска и хришћанска љубав.

1946 – И поред готово двадесетогодишњег стажа у бављењу науком, великог броја објављених радова и одбрањеног доктората, на Београдски универзитет Аница Савић Ребац биће примљена тек 1946. године уз велики отпор и противљење чланова Универзитета и поред тога што су познавали њен рад и знали да је била изузетна интелектуалка. У том тренутку Аница Савић Ребац је једина професорка на Универзитету (само петнаестак година раније Ксенија Атанасијевић је под лажном оптужбом за плагијат грубо склоњена са Универзитета). На Филозофском факултету у Београду предавала је историју римске књижевности и латински језик.

после 1946 – интензивно се бави књижевним и филозофским темама. Поред сталних интересовања за дело Томаса Мана и Гетеа, као и филозофију Платона, пише о Његошу, Лази Костићу и другима. Преводи многе ауторе међу којима су Милтон, Мунд, Гете, Лукреције. Од превода се може издвојити превод Мановог дела Смрт у Венецији. Интересује се за мистику и кабалу и са филозофског становишта пише о овим темама.

после 1953 – Како током живота, тако и након смрти Аница Савић Ребац, није у српској науци и култури прихваћена онолико колико њено дело заслужује. Посмртно су, најчешће као резултат индивидуалних прегнућа, објављене књиге Античка естетика и наука о књижевности (1955), Хеленски видици (1966), као и седам књига Сабраних дела Анице Савић Ребац (1984–1988). Рукописна заоставштина и њена библиотека чувају се у Универзитетској библиотеци Светозар Марковић у Београду, а уметничка колекција портрета, као и намештај из њеног салона у Матици српској у Новом Саду.

Основни извор за хронологију живота и рада: Вулетић, Љиљана. Живот Анице Савић Ребац. Београд: Ауторско издање, 2002.

Хронологију и селективну библиографију направила и ауторку уредила: Јелена Милинковић, септембар 2013. 

Професија/е и друге активности aуторка прозе/романа, aуторка текстова за часописе, друштвено-културна активисткиња, књижевна критичарка, песникиња и преводитељка
Језик (језици) на којима је писала српски
Финансијски аспекти ауторкине каријере плата
Чланица друго

Рецепција

Рецепцијa током живота ауторке

Рецепцијa након њене смрти

Ауторке које је читала