Milica Janković

jpg.jpg
Ime i prezime Milica Janković
Pseudonimi L. Mihajlović
Datum rođenja novembar 23, 1881
Datum smrti jul 27, 1939
Zemlja Srbija
Jezik srpski
Veb adresa http://neww.huygens.knaw.nl/authors/show/3884

O njenoj privatnoj situaciji

23. novembar 1881. – Milica Janković je rođena u Požarevcu, u uglednoj trgovačkoj porodici: otac joj je bio poznati požarevački trgovac Danilo Janković. Porodične okolnosti u najranijem detinjstvu su bile veoma nepovoljne: otac je pretrpeo velike finansijske gubitke i doveo porodicu na ivicu egzistencije, što će se odraziti i na njegov brak i dovesti do razvoda.

1884 – zbog porodičnih nesuglasica, majka Milice Janković, sa njom i još dve ćerke i jednim sinom odlazi od supruga Danila Jankovića i vraća se svojim roditeljima i bratu u Veliko Gradište, prekidajući sve kontakte sa suprugom. Zbog ovakvog razvoja događaja Milica se svog oca gotovo nije ni sećala.

do 1892 – Milica Janković provodi detinjstvo, završava osnovnu školu i malu maturu u Velikom Gradištu.

1892 – 1899 – Milica Janković se seli u Beograd gde upisuje Višu žensku školu. U Beogradu završava i Slikarsku školu, koja je u tom trenutku privatna obrazovna ustanova, kao učenica Bete i Riste Vukanović. Slikarsku školu je završila ispitom za nastavnicu lepih veština, tj. nastavnicu crtanja. Zahvaljujući tadašnjem ministru prosvete LJubi Kovačeviću postavljena je za nastavnicu crtanja u Višoj ženskoj školi u Kragujevcu.

1900/1901 – upisuje prvi put ruski jezik na Univerzitetu i završava kurs kod prof. Radovana Košutića, koji je uočio njen talenat i uputio je na prevodilački rad.

1904 – odlazi u Minhen nekoliko meseci gde je učila veštinu slikanja. Međutim, Milica Janković nije imala previše uspeha u slikarstvu: sve se završilo na kopiranju velikih dela. Oko ove godine javlja se i hronični reumatizam ili tuberkuloza kostiju, bolest koja će je pratiti sve do smrti i zbog koje će skoro dvadeset godina biti nepokretna i vezana za krevet.

1906 – 1912 – provodi kod sestre u selu Smoljnice, odakle šalje prve književne radove Jovanu Skerliću u Srpski književni glasnik. U ovom periodu (nakon 1909) zahvaljujući zalaganju Jovana Skerlića dobija posao u Beogradu u Drugoj ženskoj gimnaziji.

1912 – ponovo upisuje ruski jezik, ali ovog puta nije završila studije.

1914 – 1918 – Prvi svetski rat je zatiče u Splitu gde je bila na lečenju, a okupaciju provodi u Vrnjcima i Trsteniku.

1926 – prevremeno je penzionisana zbog bolesti.

1926 – 1928 – provodi u Parizu na lečenju. U ovom periodu, 27. oktobra 1927. godine, održano je književno veče u velikoj sali Novog Univerziteta, gde su učestvovale ugledne ličnosti tadašnje književne scene Pavle Popović, Sima Pandurović, Isidora Sekulić, Vladimir Ćorović, Desanka Maksimović, Velimir Živojinović Massuka, na kome je prikupljena određena svota novca koja je poslata Milici Janković u Pariz za lečenje. O ovome je ostavljen podatak u časopisu Misao, knj. 25, sv. 1 – 2, 1927. godine gde je objavljen kratak izveštaj sa ove večeri i štampan tekst o autorki i njenom stvaralaštvu Sime Pandurovića (kao prvi prilog broja) koji je tom prilikom čitao. U narednom broju časopisa štampana je pripovetka Isidore Sekulić koju je ova književnica čitala na večeri podrške Milici Janković.

od 1928 – uglavnom je zbog bolesti vezana za krevet. Lečila se u Dubrovniku, Splitu, Cavtatu, Vrnjačkoj i Niškoj banji, Trsteniku.

27. jula 1939. – u Niškoj Banji umire Milica Janković. Povodom njene smrti u mnogobrojnim listovima i novinama pišu se nekrolozi i objavljuje se pregled njenog stvaralaštva. Sahranjena je 28. jula 1939. godine, u Beogradu, a od nje su se svojim govorima oprostili Vladimir Ćorović, Pavle Stefanović (u ime SKZ), Dragiša Vasić (u ime srpskih književnika), Mladen Đurić (u ime jugoslovenskih književnika), Isidora Sekulić, Sima Pandurović.

Milica Janković se nikada nije udavala i nije imala decu. Tokom čitavog života živela je u vrlo skromnim uslovima, često materijalno neobezbeđena.

Mesto u kom je rođena Požarevac
Mesto/a u kom/kojim je živela Srbija
Mesto u kom je umrla Niška Banja
Nacionalnost srpska
Maternji jezik srpski
Bračni status neudata
Društvena klasa srednja klasa
Obrazovanje univerzitetsko obrazovanje

O njenoj profesionalnoj situaciji

Milica Janković je bila veoma aktivna književnica. Pisala je redovno i gotovo do smrti, te je iza sebe ostavila delo obima oko 2000 stranica. Paralelno se bavila i književnošću za decu. Recepcija njenog stvaralaštva tokom života je bila značajna i bila je čitana ne samo u Srbiji, već i u neposrednom okruženju, pogotovo u Hrvatskoj i Bosni, a njeni radovi su prevedeni na nekoliko jezika. Bila je pristalica socijalističkih ideja. Za vreme školovanja se družila sa Milicom i Ankom Anđelković, pobornicama i aktivistkinjama socijalističkog i radničkog pokreta. O Anki Anđelković je napisala i tekst u kome je iznela i svoje stavove o idejama Svetozara Markovića, koji je objavljen tek 1977. godine. Čitala je Černiševskog, a za vreme boravka u Minhenu 1904. godine upoznala se sa ruskim studentima i pristupila njihovom kružoku, te je tako bila upoznata sa socijalističkim idejama i razmišljanjima o revoluciji. NJena književna dela su bila među najčitanijima u međuratnom periodu. Sarađivala je sa najznačajnijim časopisima i novinama tog vremena: Srpski književni glasnik (1910 – 1914, 1920, 1922 – 1924, 1926 – 1927, 1934), Delo (1913, 1915), Venac (1913 – 1914, 1920 – 1935), Bosanska vila (1914), Beogradske novine (1916, 1917), Savremenik (1917 – 1919), Književni jug (1918 – 1919), Politika (1919, 1921, 1925 – 1926, 1930 – 1939), Misao (1919 – 1933, 1937), Ženski pokret (1923), Žena i svet (1926), Ženski svet (1928, 1933), Južni pregled (1931 – 1932, 1934 – 1935), Letopis Matice srpske (1934 – 1935, 1937 – 1939), Život i rad (1935, 1937), Beogradske opštinske novine (1938) i mnogim drugim. Znala je ruski i francuski jezik. Prevodila je sa ruskog jezika i prevela je Tolstojevu trilogiju Detinjstvo, Dečaštvo, Mladost, kao i roman P. Arcibaševa Osvetnik. Prevod Tolstojevog dela je nekoliko puta preštampavan. Bila je veoma obrazovana i načitana književnica, te je u svojim delima ostavila podatke da je čitala Tolstoja, Dikenska, Mopasana, Šopenhauera, Dostojevskog, Čehova, Gogolja, Andrića, Vajlda, Ničea i mnoge druge. O njenom delu pisali su Jovan Skerlić, Stanislav Vinaver, Sima Pandurović, Milan Bogdanović, Branimir Ćosić, Vladimir Ćorović, kao i Julka Hlapec Đorđević, Paulina Lebl-Albala, Zofka Kveder, Desanka Maksimović, LJubica Marković, Ksenija Atanasijević i mnogi drugi. Pripovetke ove autorke su prevedene na češki, slovački, bugarski i engleski jezik. Međutim, i pored veoma značajnog dela, njegove popularnosti u međuratnom periodu i obimne recepcije tokom života autorke, nakon njene smrti nijedno njeno delo nije preštamano, niti je postojala ozbiljnija recepcija i sistematska tumačenja.

Hronologija rada:

1909 – objavljuje prve radove u Srpskom književnom glasniku, koji u tom trenutku uređuje Jovan Skerlić. Prve pripovetke objavljuje pod pseudonimom L. Mihajlović. Od tog trentuka postaje jedna od redovnijih saradnica ovog lista. Saradnja sa SKG nastavljena je i nakon rata u novoj seriji ovog časopisa.

1913 – pod pseudonimom L. Mihajlović objavljuje prvu zbirku pripovedaka Ispovesti u tada prestižnoj izdavačkoj kući S. B. Cvijanovića, koja je veoma pozitivno ocenjena od strane kritike. Ovo je jedino delo Milica Janković koje je imalo i drugo izdanje. Ispovesti su preštampane 1922. u Sarajevu.

1914 – 1921 – objavljuje prevode Tolstojeve trilogije Detinjstvo, dečaštvo, mladost.

1918 – objavljuje prvi roman Pre sreće. Roman je kao treća knjiga edicije objavljen u novopokrenutoj „jugoslovenskoj“ izdavačkoj kući pri časopisu Književni Jug u Zagrebu, koja je objavljivala tada savremenu književnu produkciju Srba, Hrvata i Slovenaca. Pre Milice Janković u ovoj značajnoj i prestižnoj ediciji novopokrenute „revije“ objavljene su knjige Alekse Šantića Pesme i Ive Andrića Ex ponto. Predgovor za roman Pre sreće piše Branko Mašić i prve rečenice njegovog predgovora ukazuju na specifičnosti ženskog stavaralaštva i glase: „Knjiga koju napiše ženska ruka nesumnjivo je za nas – knjiga iz drugog sveta. U njih značenje reči ima drugi smisao, drugi poredak; frazeologija im je mekša, jednostavnija, savitljivija; rečenice su im običnije, kratke, ali ne zbijene, i tako nalik na druge; pa čak i u intepunkciji otkriva se njihova ženskost.“ (Mašić: 1918)

1919 – štampa pripovetku Kaluđer iz Rusije, kao samostalno delo, u sarajevskoj ediciji „Mala biblioteka“ pod rednim brojem 220, u ediciji u kojoj su štampana dela Nušića, Sremca, Šantića, S. Pandurovića, Isidore Sekulić, Jovana Skerlića, ali Gorkog, Šopenhauera, Bodlera, Flobera i drugih. Iste godine objavljuje i zbirku priča Neznani junaci

1920 – 1922 – počinje da objavljuje književnost za decu: Istinite priče o deci i za decu (1922), Priroda i deca. Pripovetke za decu (1922), ali i knjige pripovedaka Čekanje (1920), Smrt i život (1922). Sama autorka je svedočila o tome da je počela da piše za decu po pozivu, kada ju je tokom rata Zorka L. Lazić pozvala da napiše nešto za decu kako bi ona to objavila. Milica Janković je stvarala literaturu za decu sve do smrti paralelno sa drugim vidovima stvaralaštva.

1921 – Zofka Kveder u Zagrebu priređuje Almanah jugoslovenskih žena za 1921. godinu gde preštampava deo iz Ispovesti Milice Janković.

1922 – objavljuje roman Plava gospođa gde obrađuje veoma značajnu temu za žensku književnost: problem ženske preljube. Za ovaj roman, autorka je kasnije izjavila da joj je „kritika omrzla tu knjigu“. Aktivna je saradnica časopisa Ženski pokret.

1926 – 1929 – period od 1926 – 1928 provodi na lečenju u Parizu, gde je pronalazi i Branimir Ćosić koji je u to vreme radio na svojoj knjizi razgovora sa piscima kojima je želeo da osvetli period od 1918. do 1930. B. Ćosić je razgovarao sa Milicom Janković, međutim, ovaj intervju nije našao svoje mesto u njegovoj knjizi Deset pisaca, deset razgovora, objavljenoj 1931. godine. Ćosićeve beleške o ovom susretu priredila je i objavila tek 1967. Ivanka Udovički i time učinila dostupnim veoma korisne informacije i svedočenja koja je o sebi ostavila sama Milica Janković. U ovom periodu autorka objavljuje Pripovetke za školsku omladinu I i II (1927 i 1929), kao i delo Plavi dobroćudni vali (1929).

1932 – objavljuje dnevničku prozu Među zidovima, roman Mutna i krvava, kao i delo Putem. Delo Među zidovima je svedočanstvo o bolesti autorke i o njenoj vezanosti za krevet.

1934 – 1937 – piše pripovetke, uglavnom za decu i omladinu Zec i miš. Priče o životinjama (1934), Žuta porodica i druge priče (1935) i LJudi iz skamije (1937).

1939 – odmah nakon smrti Milice Janković, u broju Srpskog književnog glasnika od 16. avgusta štampa se „Bibliografija Milice Janković“, koju je priredio Živorad P. Jovanović.

selektivnu bibliografiju radova i recepcije, hronologiju života i rada autorke napravila Jelena Milinković, avgust 2012.

osnovni izvori za hronologiju i bibliografiju:

 M.M.Nikolić, „Milica Janković“ u Leksikon pisaca Jugoslavije, II tom, Đ – J, Matica srpska, Novi Sad, 1979. str. 544 – 546;

Mališa Stanojević, „Životna i spisateljska sudbina Milice Janković“, u Anali Filološkog fakulteta, 1985, str. 181 – 193;

Ivanka Udovički, „Neobjavljeni tekst Branimira Ćosića o Milici Janković“, u Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, knj. 33, sv. 1 – 2, 1967. str 121 – 127. 

Profesija/e i druge aktivnosti autorka dečje književnosti, autorka proze/romana i slikarka
Jezik (jezici) na kojima je pisala srpski
Finansijski aspekti autorkine karijere živela od pisanja

Radovi ove autorke

Monografije

Članci i drugi sastavni delovi

Prevodi

Recepcija

Recepcija tokom života autorke

Recepcija nakon njene smrti

Autorke koje je čitala