Jelena Mrnjavčević, Jefimija

bomba2jef8uz0sx.jpg
Ime i prezime Jelena Mrnjavčević, Jefimija
Pseudonimi Monahinja Jefimija
Datum rođenja 1349
Datum smrti 1405
Zemlja Srbija
Jezik srpski
Veb adresa http://resources.huygens.knaw.nl/womenwriters/vre/persons/04c13c56-e07e-4f60-8642-c01c3d0ebb69#prevnext=1

O njenoj privatnoj situaciji

Jelena je bila udata za despota Uglješu, rođaka cara Dušana. Sa njim je imala sina, koji je umro kao dete, imao je manje od četiri godine. Sahranjen je u manastiru Hilandar na Svetoj Gori, gde je počivao i ćesar Vojihna, Jelenin otac. Despot Uglješa poginuo je u bici na Marici 1371. godine. Jelena, ostavši sama u dvadeset i drugoj godini, došla je na dvor kneza Lazara i kneginje Milice u Kruševac, budući da je bila Miličina rođaka. Zamonašila se i uzela  ime Jefimija, pod kojim je poznata kao prva srpska književnica. Ne zna se pouzdano kada se zamonašila, ali sigurno je pre Kosovskog boja došla u Srbiju. Posle 1405. godine ne pominje se u poveljama i drugim izvorima. Misli se da  je svoje poslednje dane provela u manastiru LJubostinja. Uzela je još strože monaške zavete i dobila ime Jevpraksija.

Mesto/a u kom/kojim je živela Srbija
Mesto u kom je umrla manastir LJubostinja
Nacionalnost srpska
Maternji jezik srpski
Bračni status razvedena/udovica
Broj dece 1
Ime(na) deteta(dece) Uglješa
Pol deteta (dece) M
Religijska i slična uverenja pravoslavlje

O njenoj profesionalnoj situaciji

Imala je sve uslove za dobro vaspitanje – znala je grčki, kretala se u društvu učenih crkvenih ljudi, bila je izuzetna vezilja. O njenom obrazovanju i talentima svedoče tekstovi koje je sastavila i predmeti primenjene umetnosti koje je izradila. Podatak da je za sebe poručila jedan Psaltir 1370/71. godine govori o njenoj knjigoljubivosti.

Veruje se da je Jefimija pomagala kneginji Milici u vođenju državnih poslova, u periodu Miličine vladavine – u teškom i opasnom vremenu nakon Kosovske bitke. Svakako je uticala na vaspitanje Miličine dece, od kojih su Stefan Lazarević i Jelena Balšić bili veoma obrazovani i naklonjeni književnom radu. Važno je njeno učešće u diplomatskoj misiji kod sultana Bajazita. Kneginja Milica – monahinja Jevgenija i Jefimija pošle su u aprilu 1398. godine da opravdaju despota Stefana Lazarevića, osumnjičenog za vazalno neverstvo Bajazitu. Konstantin Filozof  u Žitiju despota Stefana Lazarevića veoma pohvalno pisao je o ovom delikatnom poduhvatu dve monahinje, pri tom je istakao Jefimijinu mudrost:  „Pođe caru Bajazitu sama ta blagoverna gospođa (Milica); imala je sa sobom rođaku svoju, bivšu ženu despota Uglješe, a kćer nekoga ćesara. Ova u mnogim rečima i stvarima budući najmudrija a koju je uvek spominjana (Milica) smatrala kao neki stub i pomoć, naročito u takvoj stvari koja se dogodila. Kada su bile prizvane k caru (Bajazitu) a (Milica) bila u užasu što će videti cara, (Jefimija) joj reče: 'Odbaci svaki strah, kada nas (samo) udostojiše da ga vidimo'. One mudro tada svršiše sve svoje potrebe pomoću Bogomatere, u koju i položiše svoju nadu". Ove Konstantinove reči, uz dodatak da je Milica bila mudra kao Odisej, predstavljaju najveću pohvalu napisanu  ženama u srpskoj književnosti. Jefimija i kneginja Milica učestovale su u još jednom važnom poduhvatu – zaslužne su za prenos moštiju Svete Petke u Srbiju.  Ovu relikviju zatražile su na dar od Bajazita i tako je svetiteljka dospela u našu zemlju.

U srpskoj književnosti Jefimija je ostala poznata po tri svoja književna dela visoke umetničke vrednosti. Sva tri sačuvana su u materijalu, tako da predstavljaju spomenike ne samo književnosti, nego i primenjene umetnosti. NJeni radovi zamišljeni su kao dar  –  manastirima Hilandaru i Ravanici. U njima je, u prvom licu jednine, Jefimija istaknuta kao darovalac i sastavljač.

Prvi tekst, Tuga za mladencem Uglješom, urezan je u srebru, u dvostrukoj ikonici koju je Jefimija priložila Hilandaru. Nastao je između 1368. i 1371. godine, nakon smrti njenog malog sina Uglješe Despotovića. Ugraviran je u pozlaćene srebrne pločice, ukrašene biserima i dragim kamenjem. Na jednoj ikonici prikazana je Bogorodica sa malim Hristom, na drugoj Sveta Trojica u obliku Gostoljublja Avramovog. Tekst Tuge sastoji se iz dve duže, duboko emotivne  rečenice. Jefimijina molitva nije konvencionalna i apstraktna, nego je lična i konkretna – ona priznaje da je „prirodom maternjom pobeđena“ i da ne može da obuzda svoju tugu za umrlim detetom.

Moljenje Gospodu Isusu Hristu nastalo je 1398/99. godine. Tekst je izvezen na zavesi za carske dveri, koju je Jefimija darovala Hilandaru, gde se i danas čuva. Na zavesi,  jednom od najlepših vezova u staroj srpskoj umetnosti, izrađeni su likovi Isusa Hrista, Jovana Zlatoustog i Vasilija Velikog. U dnu je Jefimija izvezla tekst svog moljenja, za koje se nadahnula rečima vizantijskih pisaca Simeona Novog Bogoslova i Simeona Metafrasta iz molitava pred pričešće.

NJeno treće delo – Pohvala knezu Lazaru u celini jeste izvoran pesnički tekst. Izvezena je pozlaćenom žicom na crvenom atlasu, sa namerom da bude pokrov za kovčeg sa moštima svetog kneza. Jefimija je pokrov namenila Lazarevoj  zadužbini Ravanici –  danas se nalazi u Muzeju Srpske pravoslavne crkve. „Spoj lične i opšte tragedije, u savršenom skladu uzdržanog izraza i kompozicije, uzdiže ovo Jefimijino delo u red  najlepših tekstova srpske književnosti". (D. Bogdanović, Istorija stare srpske književnosti, Beograd 1980, 197). Iako po žanru pohvala, ovaj njen tekst je po unutrašnjem tonu molitva svetom knezu za opštu i neposrednu pomoć ugroženom narodu i sinovima Stefanu i Vuku, kao i za posredovanje kod svetih mučenika. Na samom kraju Pohvale Jefimija govori o sebi – moli svetog kneza da utiša „ljutu buru njene duše i tela“.

Jefimijina dela na ikonici, zavesi i pokrovu  jesu, u stvari, molitve nastale u određenim momentima i sa određenom namenom. Sastavljene su u prvom licu, u obliku direktnog obraćanja božanskoj ili svetiteljskoj ličnosti, i to je njihova prva crta koja im daje ton srdačnosti i intimnosti. Druga crta je što one ne sadrže apstraktna osećanja i moralna razmišljanja, nego tugu i bol, ličnu patnju, strahovanja za sebe i bližnje, za ceo jedan narod. Prva naša žena za koju znamo da je pisala, pisala je ne o nečem ili nekom, već o sebi, i činila je to na izrazito ispovedan i neposredan način (M. Kašanin, Srpska književnost u srednjem veku, Beograd 1975, 311).

U nauci je ostalo otvoreno pitanje još jednog eventualno Jefimijinog dela – reč je o plaštanici rađenoj oko 1405. godine, koja se danas nalazi u rumunskom manastiru Putna. Ova plaštanica spada u najraskošnije radove u srpskoj primenjenoj umetnosti. Na svili je zlatnim i srebrnim koncem izvezen lik mrtvog Hrista sa zborom anđela, a natpisi su na grčkom jeziku.  U obradi figura postoje stilske srodnosti sa hilandarskom zavesom za carske dveri.

Jefimiji se pripisuje i jedan aer (vozduh) s kraja XIV i početka XV veka, koji se čuva u beogradskom Muzeju Srpske pravoslavne crkve. Za njen dolazak iz Sera na dvor kneza Lazara vezuje se donošenje grčke plaštanice Antonija iz Herakleje, koju je mogla da vidi u despotovini svog muža pre bitke na Marici. Ova tkanika spada u najvrednije primerke studeničke riznice. Pretpostavlja se i da je Jefimija naručila jednu ikonu Bogorodice, nakon 1371. godine. Ikona je delo sjajnog solunskog umetnika, nalazila se u manastiru Poganovo, sada je u Narodnom muzeju u Sofiji.

Bibliografiju napravila i autorku uredila: Svetlana Tomin

Jefimija

Profesija/e i druge aktivnosti vezilja (ili drugi ‘damski poslovi’), kaluđerica i autorka religijske književnosti
Jezik (jezici) na kojima je pisala srpski

Radovi ove autorke

Monografije

Članci i drugi sastavni delovi

Neknjižna građa

Recepcija

Recepcija tokom života autorke

Recepcija nakon njene smrti

Autorke koje je čitala